Stražilovo

39

пријатеља, истога навлаш обилазим, да му не бих приступио у таком тренутку, то јест у бесвестици. А у другим часовима — тек се само сетиш свега и тако зажелиш да видиш каквог било сведока и саучесника те недавне, али неповратне прошлости, и тако ти при том почне срде лупати, да не само дању, него се и ноћу одважиш бацати се у наручја пријатељу, па ма га баш и морао пробудити ноћу у четвртом сату. А ја сам се само у времену преварио, али не у пријатељству; јер сам овом приликом и сувише награђен. А пгго се тиче доба, право да кажем, мислио сам да је тек дванаест, будући сам се налазио у свом стању. Пијеш сопствену тугу, па као да се њом раздрагаваш. Па чак није ни туга, него неко са свим ново стање ме обузело . .. — Како се ви то само изражавате! —■ рече некако суморно Вељчањинов, који се међу тим опет ужасно уозбиљио. — Да, да, некако чудновато се изражавам . .. — А да се можда... не шалите! —- Да се не шалим! кликну Павле Павловић, чисто увређен и упрепашћен, — и у овом тренутку, кад доносим глас о... — Ах, не говорите о том, молим вас! Вељчањинов устане и почне опет ходати по соби. Тако прође око пет минута. И гост хтеде да устане, али Вељчањинов викну: „Седите само, седите!" и ои се одмах послушно спусти на столицу. — II како сте се само нроменили! — започе опет Вељчањинов, заставши на једаред пред њим, као да га је та мисао изненадила и поразила. Ужасно сте се променили! Необично! Са свим други човек! — Па није ни чудо: девет година је то, господине мој. — Не, не, не, није реч о годинама! По спољашњости се нисте бог зна како променили; ви сте се друкчије променили! — Па и то је, мож.е бити, због девет година. — Или од марта месеца! — Хе, хе, — лукаво се осмехну Иавле Навловић, — то је нека враголаста мисао . .. Али, ако је слободно, — у чему се управо састоји та промена? — Па то је лако ! Пре је био тако солидан и на спом месту Павле Иавловић, тако разборит Павле Павловић, а сад са свим уаипеп Павле Павловић! Вио је већ у оном степену раздражености, у ком и најозЗиљннји људи почињу понекад да говоре којешта. — Уаипеп! Дакле тако мислите? И сад више

није „разборит"? Није разборит? — кикотао се са насладом Павле Павловић. —- Каква, ђавола, „разборитост"! Та сад је и сувише паметан! „Ја сам пргав, а ова каналија још пргавија! И ... и с каквом намером је само дошао?" — размишљао је непрестано Вељчањинов. — Ах, предраги, ах, неоценими Аљексјеју Ивановићу! — узврпољи се наједаред гост и поче се вртити но столици. — Та куд смо се ми дели ? Та нисмо ми сад у свету, нисмо у великосветском, сјајном друштву! Ми смо — два присна и давнашња нријатеља, и, тако рећи, састали смо се у најпотпунијој искрености па се обојица сећамо оне драгоцене свезе, у којој је покојница била онај најдрагоценији алем нашег пријатељства! И онда, као да се толико занео усхићеношћу својих осећаја, обори, као мало час, главу, а лице и шеширом покрије. Вељчањинов га са одвратношћу и узнемиреношћу посматраше. — А шта, ако се просто луди ? — помисли Вељчањинов, — али н-не, н-не! Чини се, да није пијан, — а у осталом, можда је и пијан: лице му је црвено. Па баш да је и пијан, — излази све на једно. С чим хоће да ми подвали? Шта хоће само та каналија ? — Сећате, сећате ли се, — узвикиваше Павле Павловић, уклањајући мало по мало шешир с лица, и тобоже усхићавајући се све силније и силније успоменама, — сећате ли се наших излета изван вароши, наших вечери и вечерњих забава са играњем и невиним играма код његовог превосходитељства најгостопримљивијег Семена Семеновића? Па вечери, кад смо читали у троје? Па нашег првог познанства, кад сте ви дошли к мени из јутра, да удесите неке своје ствари, почели сте се чак и љутити, кад ал' на једаред ступи унутра Наталија Васиљевна, и за десет минута ви постадосте најприснији пријатељ наше куће, кроз целу годину, — са свим баш као у „Провинцијалци", комаду господина Тургењева . .. Вељчањинов је полако ходао, гледао у земљу, и слушао са нестрпљењем и одвратношћу, али је ипак са највећом пажњом слушао. — Није ми никад ни на ум пала „Провинцијалка", прекииу га он, долазећи по мало у ватру, нити сте ви у пређашња времена икад говорили таким иискавим гласом и таким . .. необичним . . . туђим слогом. Шта Пма то да значи? — Заиста, ја сам пре више ћутао, то јест, био сам ћутљивији, — прихвати брзоплетно Павле Па-