Stražilovo

Павле Навловић, осврнувши се и смешећи се са треће степенице. Место одговора Вељчањинов силно залупи врата, брижљиво их забрави и спусти резу. Враћајући се у собу пљуну, као да се чиме опоганио.

Постојавши једно пет минута непомично на сред собе, баци се на постељу и не свлачећи се, и за тренут ока заспи. Свећа, коју је заборавио угасити, изгорела је до краја на столу. (Наставиће се.)

НАЈНОВИЈИ КРИТИЧАР НАШЕ НОВИЈЕ ЛИРИКЕ

(Ћаставак)

После Владислава прешао је г. Недић да говори о лирици Лазе Костића. Студију ову почиње г. Недић овако: »Лаза Костић чувен је на далеко у роду српскоме. Он је са својих каламбура, постао у неку руку, легендарна личност у пашој књижевности. Иначе је он познат још и са својих трагедија, а нарочито са својих превода из ПТекспира.« Све и када не би »студија« г. Недића о лирици ЈХазиној била и сувише пуна контрадикција, анахронизама, и нарочито када не би патила од тенденциозне непотпуиости, доста је прочитати оио горње циничко мишљење, па да човек у иапред сазна, да је студија Недићева о лирици Лазиној скроз и скроз субјективна, да се у њој г. Недић не креће у кругу »оп штих норми« (које је сам истакао), већ се креће у кругу својих личних антипатија према Костићу. Јер се одиста не могу друкчије протумачити оне силпе, оне грубе мане саме »студије« и онај цинички увод, по коме је Л. Костић чувен с амо са својих каламбура, а шшче (а то ће рећи: у много ужем кругу) и са трагедија; но да не би »српски род« поверовао у ваљаност и оригиналних трагедија Костићевих (»Максима Црнојевића« и »Нере Сегединца«), то се госп. Недић пожурио, да изрично истакне, да је Лаза познат (не чувен; о слави да и не говоримо) нарочито са својих превода. 0 другим пољима јавног рада Лазина, не зна ни најужи круг српске публике (иа сигурно ни г. Недић), и за то о њима ни речце не говори. Ето, с таким мишљењем сретамо г. Недића одмах на почетку његове студије — с мишљењем, у коме је сву славу Лазине лирике сабио у каламбуре. Доказивати, да ово не стоји, значило би носити сове у Атииу. — Не, г. Недићу, нису каламбури прославили лирику Лазину. Њу

је прославила величанственосг садржине и јединственост облика. А каламбури Лазини (у колико их има) само су једна од својстава, која карактеришу Лазину поезију, и која Лазиној поезији и са гледишта форме даје одређепу, маркантну физиогномију. Г. Недић вели (на стр. 129), да не ће да пита, шта је важније за пресуду о вредности песника: садржина или форма. То је одиста излишно и питати, јер је давно решено: да се при оцени вредности свакога уметничкога дела гледа на хармонију између садржине и форме. И само тамо, где је и језгровита садржина и леп облик, може бити речи о уметничкоме делу. Док цео свет држи (као што у ствари и јесте) да је Лазина лирика само један део његова јавног рада, и да је у лирици његовој савршена хармонија између језгровитости и духовитости садржине, и оригиналности облика, те га то и чини славним, дотле г. Недић тврди, да је Лаза чувен (пазите чувеп, не славан) само са каламбура, који — као што наведосмо — чине само једну особину форме Лазине лирике, или још потање да се изразимо: да чине једну особину једне стране (т. ј. формалие) у једној грани поезије Лазине, која чини само један део Лазина јавног рада. Тако је г. Недић хтео да престави, као да »српски род« слави Лазу само са каламбура; а г. Недић је пошао још даље, оп је хтео да докаже, да Лаза не заслужује да се слави ни са каламбура, дакле да не заслужује ни ону чувеност, коју фактично ужива код »рода српскога«. Но за што је г. Недић устао против каламбура у поезији Лазиној ? Да-ли је он против каламбура у опште и каламбура у поезији на посе? Или му се можда не свиде Лазини каламбури? Каламбури сами по себи нису на