Stražilovo

ном, и ако, мозке бити, корисном ; Павле Павловић пак нонекад са неким извесним жаром. Т-ска веза се прекинула нагло и изненада, баш кад је Вељчањинои дошао до врхунца а скоро и до безумља. Био је просто и пеочекивано одагнан, и ако је све било тако удешено, да је отишао, ни најмање се не домишљајући, да је већ избачен „као стара, непотребна ствар". Још за његова бављења у Т., подруг месеца пред одлазак, појавио се врло млад артиљериски официрчић, тек што је изишао из школе, и навадио се одлазити к Трусоцкима; место њих троје беше их сада четворо. Наталија Васиљевна беше нредусретљива нрема том официрчићу, али се понашала према њему као према дерану. Вељчањинову није ништа падало у очи, а и не беше му до тога тада, јер му већ беше речено, да је растанак преко потребан. Један од стотине разлога, које је Наталија Васиљевна за његов неизбежни скори одлазак изнела, беше и то, што јој се чини да је бремена; а према томе да је са свим природно, да се без оклевања уклони, па ма само на три, четир месеца, и онда кроз девет месеци, ако би се изнела каква клевета, не би муж могао лако штогод посумњати. Аргумент беше прилично лабав. После бурног предлога од стране Вељчањинова да побегну у Париз или у Америку, отпутовао је он сам у Нетроград, „без сумње само на који час", то јест не више, него на три месеца, иначе не би ни по што пристао да иде, нити би се обзирао на какве разлоге и аргументе. Равно након два месеца при-

мио је од Наталије Васиљевне писмо с молбом да никад не долази, по што она већ љуби другога; што се тиче бремености, јављаше му да се преварила. Глас о овој погрешци беше излишан, њему беше већ све јасно: сетио се официрчића. И тако се ствар свршила за увек. Слушао је за тим, после неколико година, да се тамо појавио Багаутов, и провео целих пет година. Ту беспримерну дуготрајност везе тумачио је међу осталим и тим, што се Наталија Васиљевна сигурно силно постарала па је према томе постала и питомија. Седео је тако на постељи скоро читав сат; на послетку се тргне, зазвони Маври за каву, брзо каву попије, обуче се и тачно у једанаест се упути к Покрову да нађе Покровску гостионицу. Што се тиче покровске гостионице, он је према јутрошњем утиску већ створио себи представу о њој. У осталом њега је мало и савест гризла због понашања му ноћас према Павлу Павловићу, на и то је требало сад на чисто извести. Сву ноћашњу фантасмагорију са резом на вратима растумачио је случајношћу, пијаним изгледом Павла Павловића, а и још другим којечим, само што му у ствари још ипак није било јасно, за што иде да започне неке нове односе са пређашњим мужем, сада, кад се већ све међу њима тако природно и само од себе свршило. Нешто га је вукло, био је ту неки особит утисак, и услед тога утиска га је нешто вукло . . . (Наставиће се.)

КЊИЖЕВНЕ ПРИЛИКЕ У РИМУ

I Јавна читања Млађи Плиније мало се кад толико радује колико онда, кад може да приповиједа како је неки дан слушао млада пјесника, гдје своју првенчад чита пред избраном публиком; или кад пише пријатељу како је јучер за трпезом слушао иобоље одломке из чувенијих дјела римске књижевности. „Ала је ова година добро уродила ! — каже. — У мјесецу априлу није скоро било дана а да се није што декламовало". 1 ) За цијело, весеље нашег писца да сеу неколико тумачити, тим више што се је такав обичај почео увлачити и у данашње друштво, пошто се је био опет појавио у седамнаестом и осамнаестом вијеку, а то особито у француском „салону". Регби

да је већ био прекорачио своје границе и у Италији, у почетку овога вијека; „данас — овако се изразује славни пјесник Леопарди — данас свак по нешто саставља, и ријетко ћеш наићи на човјека, који није писац; па тако је тај обичај постао права куга, постао је права јавна невоља, ностао је најновија мука људскога живота. (Репвгегг) ". Али чисго никаЈ. не преоте толико маха колико у Риму, за вријеме првих Антонина. Ваља за то да се мишљу пренесемо у ондашње књижевне прилике и да испитамо за узроке тој појави. Ондашњи се писци сами чуде великоме броју пјесника (међу којима је било дилетаната добрих деведесет по сто), и у исто доба великоме интере-