Stražilovo

55

су, који се онда појављао у свим друштвеним сдојевима према пјесми; а то и јесте истина, јер осим толиких писаца, чија су се дјела до данас Сачувала, спомињан је оиет у њих истих велик број њих, који су писали, и о чијим радовима историја књижевности не мозке баш рећи да им губитак жали. 2 ) Али у исто вријеме и књижарничке нрилике и особито спори начин, којим су ондашња дјела на јавност излазила, није био у довољну размјеру прама обилатом плоду толиких писаца. И ако кашње нијесу баш скуно стајале (Марцијалов први низ епиграма западао је, у фину издању, од нрилике двије форинте, а у обичном једну), 3 ) али опет књижарнице нијесу могле да зготове толико преписа да задовоље публику, што је толико читала; с друге стране и сама ручна издања, онако без интерпункције, онако препуна скраћеница и погрешака, нијесу лако била по вољи свијету: споменимо само како се Марцијал тужи што су му дјела претрпана „штампарских" погрешака, јер издавач хоће да су ирениси што прије готови. 4 ) Оваковим недостацима, а особито спору ширењу својих пјесама, били су писци принуђени да сами доскоче, и то читајући јавно што им је машта стиорила. Не смијемо пак мимоићи други један фактор, који ће нам боље разјаснити то непрестано полажење јавних читања; а то је што је у оно доба живо слово јаче него писано притезало људе, навикнуте од старине државним расправама на форуму и у народним комицијама. Јувенал приповиједа, 5 ) да кад је год Стације објављао да ће читати своју Тебајиду, свак је дотрчавао да слуша дивни спјев, а особито звучни пјесников глас; сам Плиније јасно о томе разлаже, вриједи ли више слушати самог ауктора или читати му дјела, „јер — вели — глас већи ти утисак чини; и ако је најживљим бојама описано оно што ти је иред очима, опет и декламација, и поглед, и кретање, и сама пјесникова личност томе доприноси, да што си чуо, никад више не заборавиш". Иа наводи и Есхина, који, кад је на Роду с огромним успјехом читао Демостенон говор, овако се изразио: „како бисте се, људи, занијели, да њема сама слушате!"°) Каже се да је Асиније Полијон увео у Рим обичај да се књижевна дјела читају у већим круговима. 7 ) Тим је дакле намирио великој потреби онога времена; али да је такав обичај тијеком година прекорачио своје границе и обрнуо се у неку смијешну карикатуру, и дао напокон повода озбиљним људима да му се подругују, то је истина, за коју имамо у ондашњој сатири и у епиграму небројених података. Ко је умио да сложи два стиха, ма какви год

били, то је била не само потреба, него и дужност да их сам изнесе пред свијет; „није пјесник, ко ништа не чита," говорио је Марцијал, али, дакако, шаљиво. 8 ) Ко пак најжешће брани та читања, врли је наш Плиније; за њега је то ствар тако потребна, тако важна, као да се ради о образу римскога народа. Али чему му се већма чудимо, то је, што, колико си год нретресао писма његова, нигдје не ћеш наићи на какву неповољну критику о разним предметима и о начину, којим су изнесени пред јавност. А заиста, ио споменицима, који су нам иреостали, и по дјелима самог њега знамо како је ситнија књижевност у оно доба у неку театралност ударала; знамо како се није већ иросто говорило, него декламовало; знамо напокон да се је толико и толико писало, може бити баш за то што се није смјело радити. Та у све гране ондашње књижевности била се увукла артифицијозност и надутост; нгго је просто и наравно, држало се за лудо и празно; особито је говорништво тражило оно што се лашти, што је пикантно, што занима и дражи. Квинтилијан сам припознаје да им се ништа није допадало што је природа одредила ; 9 ) па ето скоро у свим дјелима оне епохе реторике у изобиљу, мудрих изрека, вјештих изврћивања, финих досјетака (у нашему се Плинију зрцале све ове мане); појезија се одијева у реторику, проза у појезију; писце из златнога доба нико већ не држи за узоре, а Марцијал ирогласује да вријеме његових отаца мора уступити славу времену цара Трајана. 10 ) Нека особита таштина обузимала је и најтријезније људе; 11 ) такову су таштину подгријевале ове јавне декламације, „које нијесу ничему служиле, н'его само да се истичу и најнепознатије личности, и да један другоме бурно честита на неком ипотетичном успјеху". 12 ) Гледајмо само Плинија како се срди, кад похођење није баш обилато, и кад се слушаоци не понашају онако како он мисли да би ваљало. „Ја се радујем — иише — што умјетности и знаности цвате, и што се бољи умови такме да се исгичу; али, на жалост, јавна читања људи слабо полазе. Већина њих сједе тамо гдје у близини, гштају је ли се читалац већ појавио, је ли готов са предговором, је ли добро парче изручио, па тек онда улазе, али само да видиш како! А гле. писац још није довршио, и ето -њих гдје већ иду, једни потајно, криомице, други очито и безобразно; а они остали беспослењаци, који су толико дана прије позвати, или не долазе, или се туже да су изгубили дан (а то баш за то што га изгубили нијесу!). Тим више дакле досгојни су похвале они, који, било што читају и слушају, не даду да их опћи немар за собом