Stražilovo

ло је ружно вријеме — пише — али су они долазили к мени два дана изасобице; па кад сам из чедности хтио да прекинем, заклињали су ме да им и сутра наставим". 28 ) Други је пут онет толико читао; то је била цијела збирка његових „једанаестераца"; па кад о том састанку пише, примјећује да није ни стиха изоставио, .јер он чита све — каже — до конца; ако и зна да кад се што изоставља, тим се показује више чедности и учтивости прама слушаоцима, он онет мисли да кад онако ради, искреније се понаша прама пријатељима. 29 ) Од својих пријатеља-читалаца највише је волио Титинија Капитона. Код овога је скоро сваки дан било иублигсе, сам пак је савијесно похађао сва мјеста гдје се иисци приказивали свијету; на Плинијевим читањима сједио је Капитон на првом реду, а Плиније се онај час брине да то свако зна. 30 ) Али како год било, на сваком састанку, задовољни или убијени од досаде, сваки је бурно честитао читаоцу на успјеху, сваки га је обасипао похвалама и пољупцима по обичају. Марцијал се тога грљења и љубљења гадио, јер је по искуству знао да је то једина корист коју је кукавни пјесник имао од читања, а опет што свачија уста нијесу увијек најбоље мирисала. 31 ) Плиније нам живим бојама приповиједа о читању младог Калпурнија Писона: пјеема му је та била у елегичном сгиху, а њена га је љепота тако занијела, да кад је пјесник довршио, похитио је к њему, ижљубио га више пута, и потакнуо га на даљи рад ријечима: „хајде путем, којим си ударио, па како су твоји преци били теби на углед, то буди и ти своме потомству". „Нек даду богови — пише — да наше доба још боље уроди таким дикама, и да наше племство гледа у својим дворницама што љепшега од пустих слика прадједовских". 32 ) Јасно је дајенаш књижевник-занешењак увијек себи дослиједан. Дилетантизам, то је страшан намет, који ваља да подноси књижевност. Још за Хорацијева времена пјесници су били страшило свима; бијеснили су као медвједи кад пребију вериге; свако бјежи пред читаоцем, али кад је кога шчепао, не ће га пустити прије него му не умре од слушања. 38 ) Марцијал се је више бојао пјесника и његова рукописа, него дивље звијери, којој си уграбио пород; куда год идеш, ето га за тобом: идеш у купатила, не да да се купаш; идеш на вечеру, зауставља те пред вратима; сједиш за трпезом, не да ти да једеш; спаваш, а он те диже из постеље. 34 ) За то је он и био цару Домицијану харан, што су му прикази у циркусу онако величанствени, јер, каже, ту се доиста очи наслађују, ама и уши, што при-

каз мами и оне, који би иначе онај час декламовали. 35 ) Јувенал отворено говори, за што је стао да пише своје сатире: „толико је", каже, „тих мезимаца дивних Муза, и толико читају своје саставке, већином предмета из већ застарјеле митологије, да сам одлучио и ја да кушам Аполонов језик; јер права би лудост била, кад бих поштедио комад хартије, на којему ће прије или послије који што забрчкати." 30 ) Његов пријатељ Умбриције не може више да одоли у Риму: ту је бука превелика; сваки дан изгори по која кућа, пада камење са кровова да те убије кад пролазиш путем; од силне тиске не можеш ходати улицом; у аугусту мјесецу пјесници што читају не даду ти ни да одахнеш; па од невоље присиљен је да остави град. И заиста ваља да су та читања збиља била нека куга за становнике, кад се њих ето бојали као од ватре и кровова, који се руше. 37 ) Те књижевне састанке похађали су често и цареви, а и сами су по каткад читали. 0 Трајану ништа не знамо; како смо ту недавно видјели, књижевност му није толико лежала на срцу колико држава и војска. Домицијан је у прво вријеме ступао на јавност, 38 ) али по свој прилици, како пише Тацит, да тим одврати опћу пажњу од своје велике мане и да покаже, да је бољим путем ударио; 39 ) насупрот гласовити ретор и улагивач Квинтилијан у велике хвали његов фини књижевии укус. 40 ) II цар Нерон, тај универсални дилетанат, читао је своје пјесме, „али не само у кући, већ и у театру; а то је слушаоце толико забављало и толико су му се дивили, да су једном из захвалности свечаност приредили, а пјесме му златним словима написане па капитолскоме Јуиитру посвећене.") Сулуди Клавдије, који се је и преко мјере бавио књижевношћу (написао је историју, своју бијографију и обрану Цицерона), сазивао је по обичају много свијета у своју палачу, да слушају одломке из његове историје; али му се једном нешто смијешно догодило: тек започео, а клупа се једна проломи под неком јаком људесином, те стало кикоћање у свију, тако да је сам преко читаоца спомињао ту комичну сцену, да му се слушаоци љепше забављају. 42 ) II Плиније нам приповиједа смијешну неку епизоду: неки Пасијен, учен римски витез, отпочео своје читање ријечима: „Шта заповиједаш, Пришче?" Јаволен Нриск, на гласу правник, који је ту сједио, одазвао се на то као да су њега питали: „Ја? Ја не запоповиједам ништа!" — „Можеш помислити", наставља наш писац, „каква бука и какве су шале онда настале; жалибоже ваља да се добро пази на људе, које позивљеш, и је ли им глава на свом мјесту." 43 )