Stražilovo

132

Ја се опет занех па љубити стадох. Љубљах је по лицу, љубљах црне очи, У некакво ново, чудно миље падох А срце, од жудње, хтеде да искочи.

Опа ми у власти само тихо јеца. Ја јој љубљах сузе, љубљах и по носу — Заман скрива главу, чух где срце бреца Па јој, место лица, љубљах меку косу.

За дуго смо тако занесени били, А кад иас је мало слатки занос прошо, Слатко смо међ' собом све ти говорили, Па се и грљасмо, кад бих кући пошо. (Наставиће се) У П Р 0 Л Е Т К Е

Ил. М. Јовановић

роз гранчице ветрић пирка, По ваздуху свила, плови, На пригревку маца жмирка, Гучу бели голубови. Петли поју, голуб гуче, Кроз маглице сунце гори, Под нламеном пупа пуче, Из пупе се цветак створи. Вишњица се цветом осу, С њоме зумбул, љиљан вити. Јутро круни бисер-росу, Њом првенчад да окити. Из груди ми срце шану Па ми смрси зимске снове: Премалеће ево грану, С прозора те мома зове! У коси јој цветак гори,

Сјај сунчани с њеиа лица, Супарница младој зори, Незкна као љубичица. Уснице су њене пуне А пољупца слатка јека К'о харфине јечи струне; Ручица је њена мека .. . Грлите се, љубите се, По пољани бер'те цветке! Тешко усуд час донесе, Где су сласти тако регке Ал ја сам му спомињао Јад љуб.авпи, прошлост црну, Тешио га — али, јао! Моје лудо срце кличе Иа на прозор моми прну К'о из ропства младо тиче . . ,

Ленсвш

УПРАВНА СЛУЖБА СЛИКЛ И 3 ЧИНОВНИЧКОГА Ж И В 0 Т А (Свршетак)

то уђе иолицајни вођа иа се полако ;Јдошуња к мојем столу, а колар се међу тим окрете и оде. Сад ће полицајни вођа полугласно, а надигао једпу обрву, као човек, који има важну тајну да открије: »Господин-већниче! Ја бих вама нешто казао.« »А што?« »Са нашим господином начелником не ће бити добро.« »А као за што?« прихватим ја хладнокрвно. А он ће са неким злурадим смешкањем: »До сад је само после по дне и у вече седео у механи, а сад већ почиње и пре по

дне. Ено га, још од јутрос, где пије са неким бугерима код тетка-Кате.« Ја одмахнем руком па узмем опет прегледати списе, а он ће и даље : »Начелник би најбоље чинио, кад би пренео и канцеларију своју тетка-Кати, јер и тако онде расправља све, што бива у магистрату. Тетка Ката и њени гости, по који пут, пре знају какву вишу наредбу него ми овде. Па онда стане сад овога сад онога чиновника онадати нред ма каквим људима, и хвалити се, како ће он ово и оно. Ја прешао, отојич, да видим с ким је засео, а он баш о вама нешто развезао пред некаквим дешператним занатлијама. Само нисам могао докучити, о чему је била реч »