Stražilovo

133

»Оканите се, молим вас!« прекинем га. »Ја не марим за снлеткарије.« Полицајни вођа већ зинуо да настави, али у тај мах бахну месар у собу, па ће још с врата: »Молим, господине, хоће ли се сви варошки бикови продавати после по дне?« »Какви бикови!« зачудим се ја. »Па сад је добовао Јоза на пијаци, да ће се после по дне продавати варошки бикови.« »До сто врага! Тој маторој чутури не смем рећи ни речце више, него само оно, што има да објави. Да сам рекао и њега ћемо продати, он би и то добовао.« Ево једног Цигана. »Шта 1|<лп ти?« »Господине милостиви! Изгибосмо сви Цигани до ноге! Ако још и дуже потраје овако, затрћи ће нам се колено!« »Штета!« »Штета, богме, господине милостиви! Још каква штета! А биће, како вам рекох, биће да ћемо сви изгинути!« »На шта је? Говори, каква вас је то самртна невол>а напала?« »Тај наш кнез, господине ! Ето, већ скоро но године кнезује, па нас све потамани! Јутрос нас окупио да идемо на ледипе чупати дикицу, па нам прети, да ће нас све раселити одавде! А што није право — није. Већ ви узмите од њега кнежевску палицу, на поставите за кнеза мога сина, или још боље — мене!« »Ја не постављам циганске кнезове. Иди ти господину начелнику; он има ту власт.« »Али да и ви рекнете коју добру за мене, господине!« »Добро, добро; хајде, иди само к њему.« Ево једнога доброћудна трговца са брижљиво негованим »благоутробијем«; има бистар ноглед по свету и јасне појмове о друштвеном животу, али је до зла бога незадовољан целим сгањем и целим' током ствари данашњега времепа. »Та јесге ли живи, за име божје!« упаде с врата. »Ух, не бих вам ја могао служити на вашем месту ни за које новце! Дошао сам да платим порез, а у благајни навала да не можеш унутра. Па се шетам већ више од једнога сахата по ходнику и гледам ту гупгулу нред ваши врати. Једва дочеках да се мало разиђу, па да видим како сте? Јесте ли у животу ?«

»Јесам, царе, али урђаву!« одговорим му с Краљевићем Марком. »Ух! Благо вашој нарави! Та ја бих то све растерао до врага! Гледам само — каквих се ту није изређало од јутрос! Па ви то све саслушате и сваком лепо?« »То ми је задатак.« »Ја то не бих могао.« Закуца на врата и уђе оиет један трговац, па се поклони учтиво и озбил>но: »Клањам се!« »А шта ћеш ти ту?« дочека га дебељко. »Дошао си да и ти крадеш време овоме господину. Као велиш, нредставник си варошки па не може бити без тебе.« »Није, брате,« прихвати представник смешећки, »него тражим господина начелника; па како га нема у његовој соби, мислио сам да је овде.« За тим се посади на диван да направи цигарету. »Па што си сад сео?« настави дебељко у шали. »Пусти ме, куме, молим те, да се мало одморим; а господин не ће замерити. Још нисам сео од јутрос. Не можеш, брате, посвршавати послова! Како сам устао јутрос —- двојица већ чекају, да им дам на нову зоб. После одем у штедионицу — и ту чекају људи иа одобрени зајам, а нема доста готовине. Дај, помози и штедионици улогом од десет хиљада. А ко ће, ако не ћу ја као управитељ? Хе, жена ми се спрема у купатило, а морам и транспорт волова да отправим у Пешту. Сад сам био код суда на расправи. Још после прошле жетве требао ми је један нитков да врати сто форината, што сам му позајмио на нову храну, па сам га морао тужити, да ми и са овогодишњом жетвом не умакне. Е, тако мора човек да се пати у данашњем свету!« »Па је л' ти сад лакше, кад си се изјадао овде?« запитаће дебељко иронично. »Мислиш ли ти, да ја и овај господин тебе сад нешто више ценимо, кад смо чули, да си испомогао штедионицу са десет хиљада, и да ти се жена спрема у купатило, и да имаш трансиорт волова да отправиш у Пепггу?« »Теби је увек до ђаволства, куме! примети представник, смешкајући се. »Хајде, хоћемо ли кући ? Сад ће по дне.-< Препоручише се обојица и одоше, а улази једна ратарка, па ће понизно: