Stražilovo

135

жите то!« и онда опет настави своје озбиљне кораке, док се протоколисга није вратио са списом, те га оиет положио мени на сто. »Тако; хоћу да ми то одмах решите.« Ја погледам на сахат — пола један прошло. А начелник ће на то: »Кад има прешна посла, онда нема службенога часа. И кад ја могу у ово доба бити овде, можете и ви; а наредио сам и у канцеларији, да ми се ни један писар не макне одавде, док ово не буде решено. Хоћу да видим, ко се сме противити мом налогу!« Туцати воду у ступи или овога човека обавештавати данас —- свеједно је! помислим у себи, па хајде да му учиним по волш. Окренем извештај, па напишем на њ решење: »Узима се на знање и ставља се међу снисе.« »Изволите. Решено је.» И нружим му спис. Начелник испупчи трбух; натакне стакло на нос, па чита у себи. Али чита врло дуго. А ја се наслонио на лакат, па премишљам у себи — шта сам ја Богу згрешио? У неке чујем да је зврцнуло стакло о дугмад начелникову, па подигнем главу; а он, са списом заједно, баци опет руке за леђа, и, опуштеном главом и дугим корацима, пође опет по соби. »Ово би требало мало опширније решити. То ми је решење сувише кратко!« промрмљаће у неке, и онда опет тишина. Само се чују одмерени, потмули кораци и несносан шкрипут ципела. ГхЗ

Ту тишину прекиде на послетку редар, који упаде, упањи се према мени, салутира па окреса по војнички: »Господин-већниче! Допратио сам Јована Пивиичанина и једнога Швабу. Потукли се у крчми Мирка Рајина због некакве кобиле. Пијани су обо.јица, јављчм покорно.« »Одведи их у затвор, нека се испавају.» А на то ће и иачелник жестоко: »У апс с њима! Кажи, да сам ја заповедио. Госнодип начелник је заповедио, реци. Јеси ли ме разумео?« Редар се окрете на пети иа га нестаде без речи; а за њим оде и начелник, још и ходником заповедајући нешто. Један сахат је. Дигпем се и ја, уздахнем, иа хајде кући; а за мпом се отшуњаше и писари из канцеларије, згледајући се и смешкајући се луду послу. Пролазећи крај тетка-Катине крчме, чујем изнутра жагор и смех; али се нај јасније чује начелников глас. До куће имам још довољно времена да размишљам о људима, који милошћу прилика дођу до некога положаја у друштву, којем нису дорасли; о системи, која допушта, да се и у аутономним општинама може неоспособљен човек попети на чело управе, и о тетка-Катиној крчми, где се, под председништвом начелниковим, при чаши вина, расправљају сви службеии послови магистрата, па чак и они, гледе којих чиновник ваља да носи катанац на устих Па онда буди јавни чиновник! Бре, имао је право мој покојни дед, кад ме је световао: »Буди ти, сипко, поп!« Милан АпдрпК ^

ВЕЧИТИ МУЖ ПРИПОВЕТКА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ ПРЕВЕО МИЛИВОЈ МАКСИМОВИћ (Наставак) — Извините, драги пријатељу! узвикну, кад спази Вељчањинова, па устаде да обуче фрак. Свукао сам капут, да боље уживам. Вељчањинов ириђе к њему натмурено. — Јесте ли још ијоле трезни? Може ли се с вама говорити? Павле се Павловић малко збуни. — Не, још нисам са свим нијан. .. Сетио сам се покојника, али — још нисам са свим ...

IX Привиђење ЈШЖавле Павловић се беше раскомотио као код ЈЈУШ' своје куће. Седео је на столици, пушио цигарете и тек што је иапунио четврту, последњу чашу из боце. Самовар и чаша с неиспитим чајем стајали су такођер ту покрај њега на столу. Лице му се заруменело и сијало са благодушијем. Чак је и фрак скинуо, као у сред лета, па је седео само у прслуку.