Stražilovo

БРОЈ 12. % ^

б^ф©*©!?-^) -) ГОД. VII, %? У?\ ^^-^РСО ј ^ЛС)'

Ј 0 В АШ г Р Ч***

У НОВОМ САДУ, 20. МАРТА 1894.

ОПОМЕНА

0 нам чаробно место у глухој долини, Гора га висока свуда окружава И брижно га штити од бурних ветрова, Сунце га у по дне само обасјава. За ту дољу не зна ни оро ни змија, Глас курјака дивљег никад је не буни, Тајно бистри поток по камењу шушти И мирисне капи на обале круни.

Као тамњан влага онуда мирише, Очарани туда ветрићи полећу, Љуљкају се, падну и слатко издишу На свиленој трави и разблудном двећу. Ал' пази кад минеш овуда случајно, Кад је глухо доба, кад поноћ наступа И нагне се месец преко мирних гора Ту долази вила тајно да се купа.

Капљице је љубе, њезин смех се ори, Спрам месеца блиста белина од груди Ти побегни отуд брзо и без трага, Помоли се Богу и при себи буди! Јер ако те само то чудо заплени, Све што дуже гледаш бол ће бити већи, Проклињаћеш случај и кршићеш руке, Али мира не ћеш никад више стећи....

ЛевскЈи

сД'Т/

ПРВИ ЦВЕТ ју$. осмејку првом иеба прољетнога, Лазурном ведрином што нрекрива свет, Пред ружичиим зрачком премалећа тога Украј пустог џбуна први нико цвет.

Над њим небо плави и сунашце сије И слатко га мази поветарац млад; Он не зна за боле што их живот крије, Не зна шта је уздах, ни туга ни јад....

И дан за даном лагано пролета А он жарко љуби благи живот свој, Па радосно живи и спокојно цвета II мирише тихо у тишини тој.

Тако љубав моја, пгго ми срце гаји, Све бујније расте и развија цвет, И не мислећ' шта јој варљив удес таји Да л' бескрајан живот ил 1 студени лед... Јов. А. Дучић