Stražilovo

207

да је страстан, увређен, раздражен, на . . . ја наводим од речи до речи: „Филип. Доста о томе, млади човече (какав прелаз!).,. (Почивка.) Али шта? Шта ли опо хтелох ? Нисам ли хгео да зпам истину ?" И он отвара маркизу ишром своју душу, чак му поверава намеру да пере своју част; даје му власт, да без сведока говори са ДонКарлосом и краљицом. Ја бих рекао, да је овде у анализи већ и критика. Четврти чин толико је узбуђен колико је трећи миран. Марки Поза говори заиста с Јелисаветом :• он је моли, да благоволи писмом одредити састанак Дон-Карлосу, јер она ће боље но ико овог младог манитњака наговорити да иде у Брисел и да подигне Фландрију Ераљица пристане. Марки оде да иотражи ДонКарлоса, у коме је гроф Лерма пробудио сумње, молећи га да не верује Пози, који је постао краљев љубимац. Шта чини Поза? Игате од принца, да му благоизволи ради веће сигурности поверити своју лисницу и сва своја писма. Карлос оклева, али попусти. Марки се одмах врати краљу, покаже му једно и друго писмо из лиснице и добије пуну власт са налогом, да притвори шпањолског инфаита. Кад Дон Карлос чуо за ову ствар од грофа Лерме, збуни се и лети да се баци пред ноге прин цеси Еболи; он је моли, да му да прилике да говори са краљицом. Таман да изусти признање, које би га компромитовало, а марки дође и задржи свога пријатеља. На то хоће принцесу да убије ножем, али врати нож у корице, говорећи: »То би било колико иодло, толико и варварски! . . . Богу хвала, има ту другог начина!« Принцеса се баци на колена пред Јелисавету и исповеди јој своја недела; Јелиса-

вета је збацује. Марки се врати краљици; не казујући јој за што, не дајући јој у својим опширним декламацијама никаква објашњења, изјави јој, да је пропао, али да је инфант, његов пријатељ, спасен. Ои је замоли да принцу однесе његове последње поруке. Одатле прелазимо у краљев предњи трем. Војвода Алба и Доминго претресају ове чудне догађаје, али без икаква стварна резултата. Принцеса Еболи дотрчи као у бунилу; хоће да говори са краљем. Уједаред, докле њу задржавају, војвода Алба, који се био удалио, изађе из кабинета Филипа II, вичући: »Наша је победа!« Чигајући овај извод, читалац ће мислити, да се с њиме титрамо. Е, лепо, нека прочита тај чин и нека себе пита да ли писац у ствари даје тамо више објашњења него ми. Сви

сам их ,]а саопИстина, много се

ови догађаји теку, као што штио , тамни, неразумљиви. говори, али не за то, да би се ишта јасно казало. Пуштајући људе да хране своје тајне, писац није умео да за гледаоце дигне крајичак копрене. Сав овај четврти чин изгледа као гомила људи, који страдају од велике болести, а поћу се шетају. Доказ, да ова критика није претераиа, у томе је, да је у петом и иоследњем чину Шилер морао да се полако врати онамо, где је радња требала да може тећи. Марки ноходи Дон-Карлоса у затвору, у који га је бацио, и на неколико листова разрешења у дугу и мучну говору објашњава свој загонетпи постуиак. Казује Доп-Карлосу, како је хтео да га спасе иривидним издајством; ово нравдање приморава га да нашим ушима оно казује, што су наше очи већ виделе, или да нас прекасно извештава о оном, што смо требали да знамо.

(Наставиће се)

Ш№

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ Кад је умро краљ Радослав ?од Сш. Стпнојевика. 1894. 4 л. на 4-нст. Оштампано из „Дела". — У овој краткој брошири третира Ст. Станојевић досадашња мипгљења наших и страних историчарл, а на основу летописа и биограФа ХШ века, питање: кад је умро краљ Радослап. Мишљења су била различна: једни су износили, да је умро на неколико година како је збачен с престола, пошто је из Дубровника отишао у Драч, где га је св. Сава загсалуђерио, давши му име Јован,

а други су доказивали да је на еноро пошто га је св. Сава закалуђерио и умро. Даље расправља питање, који га је Сава закалуђерио и да ли је на скоро за тим или после неколико година умро, па износи хипотезу, о којој би могли и требали наши историчари да воде рачуна, а то је: „ да Радослава није закалуђерио св. Сава, већ Сава; 1Г, елискол хумски, и да нема лотврде да је он умро набрзо лосле губитка лрестола^. Овај мали приложак историји онога доба заслужује похвалу и озбшвну иажњу оних, који се овим стварима специјално баве. С. Н.