Stražilovo

195

прсте да прљам. У осталом ово ће бити последљи пут. (Пише): „Тражи се велик плац, који стоји на пајлепшем месту, на два или више сокака. За погодбу упитати..." (оставља перо). Да ли себе или оца да потпишем... Хм!... Боље себе. Нека се и моје име чује (пише): „Аца Поповић ..." (оставља перо). Практикант не ћу да напишем, то јест, ја и нисам више практикант. (Устаје брзо.) Сад само где је чика Мита? Рокса. Сигурно је доле у кући. Аца (виче с врата): Чика-Мито! Чика-Мито! Ходите часом. (Враћа се и трља руке.) Ама кад ми дође само на иамет број пет стотина шездесет и осам, а ја се просто .. . просто ... (одушевљено): Еј, чујте и ви пет стотииа шездесет и осам! ЧЕТВРТ А II 0 Ј А В А Мита и пређашњи. Мита (тихо говори и врло ионизно прилази). Ево ме, млади господине! Аца. Е чика-Мито, зар ниси ништа чуо!? Ми смо сад, што се каже, богаташи! За нас је сад ситница сто-двеста дуката. Мита. Да Бог да, млади господине ! Аца. И ево где тражимо најлепши плац, на најбољем месту да зидамо најлепшу кућу. Ово ћеш одиети часком до редакције „Дневника". Евица. Знаш, то је онамо ... Мита. Знам, како не бих знао. Аца. Дај, мајко, два динара! Али, чика-Мито, само брзо. Рокса (даје паре Мити). Како, како! Похитај, да ко пре нас не уграби. Мита (пође). Идем, идем одмах. Евица. Већ ми те не ћемо заборавити. Аца. Како да заборавимо! Даћу ти одмах сто динара, да се као мало проведеш. Мита (понизно). Хвала вам, млади господине! Мени је доста, што ме господин Макса примио под свој кров, да се под старост не иотуцам, а већ, што више .... Аца. Шта ти говориш, чика-Мито?! Ево ти чак и признанице (пише): Даћу Мити Митровићу сто динара, чимдобијем од државе сго хиљада динара. Аца Поповић. (Даје Мити хартију): Ево, чика-Мито. Мита (снебива се). Немојте, млади господине ! Немојте. Ја сам човек стар, шта ће мени толики новац? (Уздахне): Од како ми је син умро, ништа ми више не треба... Аца (прекида га). Дед'... узми! Рокса. } „ Узми, кад ти даЈе. Евица. I

Мита (узима хартију). 0, брате! (пође). Аца. Само брзо, а кад дођеш — (сети се) ха! чекај! (Мита застаје) Знаш ли где је „бела ружа" ? Мита. Знам, како не бих знао! Аца. Врло добро. Кад се вратиш, сврати тамо и кажи, нека пошљу разних цилиндара и рукавица .. . најфинијих кошуља по моди са повраћеном крагном. . . машлија белих и онако ... па игле за машне ... све ... јеси ли запамтио?! Мита. Јесам. Евица. А знаш ли где је „бела мачка"? Мита. Знам, како не бих знао. Евица. Отидни и тамо па кажи: нека пошљу беле свиле за хаљину... за балску хаљину; али само за балску хаљину. Немој нешто просто ... не волим ни да се блиста. Реци ти само по најновијој моди! Па свилене рукавице до лаката, са осам дугмета. Нек пошљу женске шешире и најфиније амреле, ако има лепеза од слонове кости, а кажи не ћу с огледалцетом... Разуме се, рећи ћеш: за отМену госпођицу. Рокса. И атлас затворене боје. Аца. Реци и цвикере, ако има .. . Донеси више, могу и мењати. Мита. Ама ... Евица. Немој да заборавиш и рукавчце! Аца. Пре свега цилиндар. Рокса. Кажи и једну калемћарку. Мита. Ама .. . (за се) све сам заборавио ! Аца. Сад похитај.. . прво код „беле руже". Евица. Па код „беле мачке". Рокса. Питај, имају ли бисера. Мита (за се). Само да ми се сетити свега! (гласно): Одмах! Одмах! (пође). Евица (за њим). Реци за једну госпођицу. Мита. Казаћу већ. Рокса. II за једну госпођу. Мита. Немајте бриге. Аца. Пази: и један шапо-клак. Мита. И то . .. (за се) Ништа не знам (оде). ПЕТА ИОЈАВА Рокса, Аца и Ивица Аца (хода нагло преко собе и мимикама показује нестрпљење). Не знам просто, шта ћу пре. Евица. И ја. Гокса. Ја већ заборавила и за ручак. Аца. Какав ручак! Ми данас... (тргне се) то јост погодићемо одмах и кувара и куварицу. Евица. Ах, збиља, (узима огртач) идем ја до Зорке. Како сам се заборавила! (пође). Аца. А?! Госпођица Зорка. Но, сад ћемо мало