Stražilovo

221

полит, Вучић-Перишић и иуномоћни директор т. ј. Сима Милутиновић. На крају сваке године полаже управа рачун пред покровитељима и већим акционарима. Три године мора друштво постојати; ако се не може даље одржати, враћа се новац удеоничарима. Седиште управе биће у Београду. Трећега новембра 1839 министарство спроведе намесништву молбу за решење, али оно оста нри својој ранијој одлуци од 7 октобра, да не одобрава. Тако се не оствари Симина замисао; али оп је и даље хладном водом лечио и себе и своје до смрти, а и нисао о том. 2 ) Министарство просвете потномагало је Симу у овом подузећу, као што се из акта види, али не могавши у том успети, учини друго. Актом ОН. 1958, под 1 декембром, препоручи га намеништву за другога провинцијалнога директора школскога поред ђорђа Зорића, који је вршио ту дужност сам од 23 септембра, 8 ) »као човека научена, изданима досад разним књижевним делма заслужена и отликована, а такођер родољубјем и ревпостију својом к распространенију пародпог изображенија целому Српству добро позната«. Намесништво га одмах потврди. 4 ) Какав је пак Сима био чиновник пре 1 декембра, мени пије знано, нити сам могао из акта дознати. Свакако је био, ма и не вршећи дужности; јер се не би потписивао »српски чиновпик«, нити би му министарство тако титулисало, да није то био. Одмах по ноставл>ењу Сима затражи двомесечно осуство »поради отласка у Немачку за своје фамилијарне послове«, које и добије 4 декембра те године. Ово му је осуство требало да би могао нратити Бођанскога но Хрватској, што и учини. Фебруара 10 био је већ на дужности. Шта је иа том послу радио, акта ћуте. Зна се, да је био 12 марта 1840 одређен да прегледа школе у западним крајевима Србије, али га слабост спречи; доцније без сумње није, јер је већ 16 октобра био у Видину. Тек јула месеца 1841 поставише на његово место другога; али као да се опет доцније вратио на то звање, јер је 21 септембра 1843 поднесен на потпис указ, којим се Сима Милутиновић, директор народних школа, наименује секретаром у министарству просвете;

2 ) Биди о том моју расправу „Сима Милутиновић", стр. 74 и 189.

3 ) Просветни Зборник, стр. 566.

4 ) Моја расправа, стр. 72.

а на његово место поставл,а Димитрије Исајловић. 5 ) Указ је потписан 22 сеггтембра, а 25 положи Сима заклетву. У својој радњи на стр. 77 — 82 истакао сам Симино путовање с питомцима, које држава посла у Кијев науке ради. Нрема подацима, што су ми били баш тада ири руци, не могох тамо одредити његова поласка у Русију. По нроф. Вуловићу изишла је 1845 годипа, а ио мом нагађању крај 1846 или почетак 1847. Обоје обара оно, што је Милићевић исписао на стр. 86 и 87 Гласника Срп. Уч. Друштва, књ. 24, а и нађени акт у министарству просвете, из кога се акта најбоље види и дан ноласка а и време повратку. Још из раније сриска митроиолија носила се мишљу, да пошље неколико питомаца у Русију у духовни завод, али се то није извршило пре 1846. Добивши потребно одобрење из Русије одабра се шест питомаца, и то Милоје Јоваповић (данашњи митрополит Михаило), Гаврило Милићевић. Димигрије Нешић, Василије Николајевић, Милосав Прогић и Сава Сретеновић. Свима држава набави: 18 иари кошуља, 6 пари чизама (по 72 гроша), 6 пари »озунтрога« (по 9 гр.), 4 капе руске (ио 36 гр.), 6 марама свилених црних (по 14 гроша), 6 краватна и 6 пари хаљина, па их иосла са Симом Милутиновићем, ком дадоше на име трошка нет стотина дуката. Они 8 јула пређоше на »конку« у Земун, одакле лађом иут Галца пођоше. У Оршави су 9 преноћили а 13 су већ били у Галцу на ручку. За пут свој од Земуна до Галца првом класом платише 2936 гроша, а од Галца до Одесе 2072. У Одесу стигоше 16, али се не кретоше пре 23 због болести Нешићеве. 29 су већ били у Кијеву. Пошто их смести у заводу, давши сваком по пет дуката, опрости се с њима, те се крете да пропутује по Русији и да се види с одличним људима руским, међу којима је имао и познатих, као Бођанскога у Москви. Свуда је био радоспо приман, о чем даје доказа и сам у Срп. Новинама од 1847, а и он је умео занети Русе, да су на његову реч послали у Србију два нрофесора за руски језик. Тек после пет месеца, почетком декембра месеца 1846 стиже у Београд. Декембра 16 поднесе рачун о свом путовању. До Кијева во~°) Исајловић је ирви оснивач више школе, а за тим и гимнасије у Србији, писац српскога и немачкога буквара и српске читаонип;е за нормалне школе, како се вели у акту, којим се препоручује за то звање.