Stražilovo

246

Вељчањииов је збијао шалу, кикотао се и у мало што није све испричао, али се ипак уздржа. Доктор је морао да му попипа пулс и, дознавши о синоћњем наступу, наговори га да узме неки лек за умиривање живаца, који му случајно беше ири руци. Што се тиче ране, такођер га умири: „особито тешких последица нема да се боји". Вељчањинов се само смејао и почне га уверавати, да су се већ ноказале ванредно добре носледице. Сваки час га обузимаше несавладива жеља да иснрича све\ тако исто у један мах у мало не исприча једном са свим непознату човеку, с којим је ирви започео разговор у кавани. Иначе му не беше никад ни на крај памети, да започиње разговор са неиознатим људима и у јавним локалима. Ишао је и у трговине, купио новине, свратио се к свом кројачу и наручио ново одело. Мисао да походи Погорељцеве, беше му још непријатна, није мислио на њих, а не би могао ни отићи, на летњиковац: непрестано је очекивао нешто овде у вароши. Ручао је са слашћу, упустио се у разговор са послужитељем и са суседом, који је за истим столом ручао, и попио полубоцу вина. Није ни помишљао. да би се ноћашњи наступ могао повратити; био је уверен, да је болест престала у оном часу, када је, заставши мало пре у онакој малаксалости, кроз пола сата скочио с кревета и с онаком силом бацио убицу о под. Пред вече му се ипак поче мало вртити у глави и нешто слично јучерањем бунилу у сну поче га тренутно обузимати. Врати се кући, кад се већ спуштао мрак и чисто се уплашио своје рођене собе, кад је ушао у њу. У његову стану му се учини тешко и несносно. Прошета се по њему неколико пута, уђе чак у кухињу, куда, скоро никад није ни завирио. „Овде су синоћ грејали тањире!" сети се. За тим забрави врати и раније него обично запали свеће. Закључавајући врата сетио се, како је пре пола сата, пролазећи поред собе за чељад, дозвао Мавру ипитао је: „ Је ли долазио пре њега Павле Павловић?" — као да је било могуће да овај дође. Пошто се брижљиво закључао, отвори писаћи сто, извади кутију с бријачицама и отвори „синоћпу" бритву, да је разгледа. На белим коштаним корицама видели се јасни трагови крви. Метне опет бритву у кутију и закључа све скупа у писаћи сто. Спавало му се; осећаше да је потребно да одмах легне, иначе „сутра не ће бити ни за што". Сутрашњи дан му се представљао некако као врло важан и као „последњи" дан. Ну све оие исте мисли, које га ни на улици целога дана ни на тренутак не хдедоше оставити, тумараху и лупаху и сад у његовој боној глави, неуморно и неизбежно, а он са-

мо размишљаше, размишљаше и дуго не могаше заспати... „Ако већ стоји, да ме је хтео случајно да закоље" — неирестано је размишљао — „онда бих волео знати, да ли му је још који пут долазила на ум та мисао, па ма само у виду маште, у тренутцима, кад га је испуњавао бес и мржња према мени?" Решио је ово питање чудновато — тим, да га је „Павле Павловић хтео убити, ну да мисао на убиство није ни једном иадала на ум будућем убици." Краће: „ГЈавле Павловић је хтео да убије, ну није знао да хоће да убије. 'Го изгледа да нема смисла, али је тако" — размишљао је Вељчањинов: „Није он дошао амо да тражи место или због Вагаутова — и ако је тражио овде место и трчао к Вагаутову, и разбесио се када је овај умро; — Багаутова је презирао као какву риту. Он је због мене дошао овамо са Лизом".. . „А јесам ли се надао, да ће ме. .. заклати? Ово питање је решио, да се јесте надао, да је то очекивао од оног тренутка, кад га је видео у колима за сандуком Вагаутовљевим, „ночео сам се као нечему надати.. . али, разуме се, не томе, разуме се, не томе да ће да закоље! . . . „И да ли је све оно била истина — викнуо би, час по подижући главу с јастука и отварајући очи све оно, што ми је тај.. . сулуди човек оно пре напричао о својој љубави према мени, кад му је задрхтао подбрадак и кад се лупао песницом у прса?" „Иотпуна истина" — решавао је, неуморно се удубљујући и анализујући — „тај Квазимодо из Т. је сасвим довољпо био глуп и благородан за то, да се заљуби у љубавника своје жене, на којој није нигита опазио за целих двадесет година! Уважавао ме девет година, поштовао је успомену на мене и памтио моја „изреченија" — Госиоде, а ја ево ништа и не знађах о том! Он синоћ није могао лагати. Ну да ли .ме је љубио синоћ, кад је говорио о својој љубави и кад је рекао: „да се разрачунамо?" Јесте, љубио ме је из мржње, — а такова је љубав једна од најсилнијих"... „А и сасвим је могуће: ја сам сигурно учинио колосалан утисак на њ у Т., и то нарочито колосалан и у свему, а тако шта могло је да буде нарочито са таким Шилером у виду Квазимода. Он ме је сматрао за сто нута већег него што јесам, и то по свој нрилици за то, што сам га завидмо и победио нарушивши његову филозофску самоћу ... Волео бих ипак да знам чим сам га победио ? Па, може бити, новим рукавицама и вепггином, којом сам их навлачио. Ј?,вазимода љубе естетику, ух, и