Stražilovo

247

још како је љубе! Рукавице су понекад сасвим довољне за по неку благородну душицу, а особито ако припада соју „вечитих мужева". Остало и они и сами иопуне, добрих својстава ће ти наћи на стотине, и потући ће се за тебе, ако захтеш. Па како високо цени моја средства за завађање и задобивање! Можда су га баш та средства и победила више него ишта. А његов тадашњи узвик: „Па ако је и тај, онда коме после тога човека да верује!" После такова узвика мораш постати звер!. . . „Хм! Он је дошао амо „да се загрли са мном и да се исплаче" — као што се сам онако подло изразио, то јест, дошао је да ме закоље, а мислио је да долази, „да ме загрли и да се исплаче". .. Довео је и Лизу. А како је било, да сам и ја с њим заплакао, он би ми, може бити, заиста опростио, јер је и сам страшно желео, да опрости!. . . Све се то при првом састанку нретворило у гшјано кривљење и карикатуру и гадну бапску кукњаву због нанесене увреде. (Чак је и рогове правио себи над челом.) За то је и долазио пијан, да ма и кривљењем и ачењем каже шта му је на срцу; трезан не би био у стању.. . А волео је да се криви, страшно је волео! Ух, како је уживао, кад ме је натерао, да се пољубим с њим! Само што тада није знао чим ће свршити: грљењем иликлањем? На послетку је изишло, да је најбоље и једно и друго заједно. Са свим природан расплет! — Јесте, природа не љуби измете и треби се од њих „природним расплетима". Најизметнутији измет — нгго је измет са благородним осећајима: ја то из рођеног искуства знам, Павле Навловићу ! Природа за измет није нежна мајка, него маћеха. ТТрирода роди измет, али место да га жали, она га још казни, и то с иравом. Загрљаји и сузе свеопроштења чак ни људима на свом месту пе иду лако од руке, а камо ли овакима, као што смо ми, Павле Павловићу!" „Па онда, он је био довољно глуп за то, да ме поведе к својој невести. Господе Воже! Невеста! Само у таком Квазимоду се и могла зародити мисао о „васкрсењу на нов живот" — посредством невиности мадмоазел Захлебињиие! Ну ви нисте криви, Иавле Павловићу, нисте криви, јер ви сте — измет, и према томе мора и све остало код вас бити изметнуто — и маште наде ваше. Ну ако је измет, ипак је посумњао у своје фаитазије, рада шта је и била потребна висока санкција Вељчањииовљева, на кога се гледало са страхопоштовањем. Било је потребно одобрење Вељчањиново, потврда од његове стране, да фантазија није фантазија, него да је истина. Он ме је из свога страхопоштовања према мени и верујући у благородство мојих

осећаја новео, верујући, мозке бити, да ћемо се тамо под жбуном загрлити и заплакати, недалеко од невиности. Јесте! Он је морао, био је обвезан на послетку тај „вечити муж", да се кад тад казни за све, коначио, и да себе казни, он се ухватио за бријачицу, истина ненадно, али се ипак ухватио! „Ипак је крнуо ножем, ипак је свршио тим, што је сјурио нож у присуству губернатора!" А збиља, да ли је имао тако што на уму, кад ми је нричао анекдоту „о куму"? Да ли је било штогод у ствари оне ноћи, кад је устајао из постеље ноћу и стајао у сред собе ? Хм . .. Не ће бити. Он је тада из гиале стајао. Устао је због своје потребе и кад је видео, да сам га се уплашио, он ми не хтеде читавих десет минута одговорити, и то за то, што му је морало врло пријатно бити, што сам га се уплашио. . . Онда, кад је стајао код иостеље у мраку, онда му је можда први пут тако што сунуло у памет".... „Свакагсо да нисам синоћ заборавио на столу своје бритве, ништа не би ни било? Зар није тако? Зар није тако? Бар пре ме је избегавао, по некад није по две недеље долазио; па и крио се од мене, „сажаљавајуЛи ". Па из почетка је изабрао Вагаутова, а не мене! Па је ли ноћу скочио да греје тањире, ваљда у жељи да се расеје — од ножа на милосрђе !.. Хтео је и себе и мене да спасе . .. топлим тањирима!... И дуго је радила у том смислу бона глава тога бившег „светског човека", просипљући из шупљег у празно, док се није умирио. Сутра дан се пробудио са истим онаким болом у глави, али са са савршено новим и сасвим неочекиваним ужасом... Тај нови ужас је произилазио због уверења, које се неочекивано у њему учврстило, да ће он, Вељчањинов, светски човек, још данас, сам, од с.воје воље, свршити све тим, што ће огићи к Павлу Павловићу — за што? Рада шта? —- Ништа то он није знао и са одвратношћу не хтеде да зна, него је знао само то, да ће се онамо, због чега било, одвући. Та лудост — иначе није могао то да назове — развила се ипак дотле, да је узела, колико беше могуће, паметан вид, и довољно познати разлог: њему се још синоћ све некако вртило по глави, да ће се Павле Павловић вратити у свој стан, забравити се чврсто и — обесити се, као онај благајник, о ком је причала Марја Сисојевна. То синоћње уображење нрешло је у њему, мало по мало, у бесмислено и неодољиво уверење. — А шта да се веша та будала? — прекинуо би се час по. Опомену се негдашњих Лизиних речи. . . „А у осталом, ја б х