Stražilovo

266

разгледам тврђаву куфштајнску, те се упутисмо доле у варога. На градској капији ме вођа мој још један пут опомену на дивну перспективу иред нама: око нас сурови бедеми; под нама ведра, гаарена варогаица, око ко.је се успиње горе на далеко једра шума, а над овом суро стење исиодизало главе до облака. После онога, гато видех у »царској кули«, ова је слика утицала ми на душу као летња роса на клонуло лигаће. Једва скидох очи са те величанствене слике. Три сахата је било; морадох се вратитик железничкој станици. Мој љубазни вођа се не хтеде још опростити од мене. И он ће са мном до станице. Читавог нута ме наговараше, да останем који дан у Куфштајну; да идем с њиме у Кинберг, па одонуд да излетимо у ирекрасну планинску околипу. »Не ћете се кајати«, рече, »ако то учипите. Треба да се успнете на који вис, са којег вам се отвара изглед горе на снежна Алне, доле на хладовите кланце са величан ственим водопадима; са којег видите, тако рећи, целу дољњу инску долину са брзотоком реком с једне стране, а са друге мирна планинска језера са бујном вегетацијом око њих. Треба да се спустите онамо иза царске горе у скривене мрачне долине, где ће вас изненадити по која осамљена црквица, подигнута успомени каквога важнијег догађаја из тиролских ратова; да завирите у тајанствене пећине, у које су Тиролци, за време ратова, своју нејач са жепама и своје благо ирикривали; ваља да видите дивљу романтику »царске долине«, где живе само горски дуси. Омањих, али по положају свом или ио ирошлости својој врло занимљивих заселака, развалина и зграда има у овој околини сила божја. Не би требало да пропустите походити и стари градић Маријагатајн на Тирбергу, да видите онде особиту цркву на три спрата, који сваки за себе сачињава посебну богомољу. Међу старинама црквеним чува се ту и једап словенски кодекс из средине једанаестога века, који ће вас као Србина за цело занимати. Кажем вам, не ћете се кајати, ако проведете овде неколико дана.« Ма колико бејах рад да то свевидим, опет ме је нешто вукло из Куфштајна. Не могах се никако отрестп оиога немилог утиска са царске куле. У железничкој се чекаоници опростих од свога услужнога вође. Он седе на кола, па узе

пут према Кинбергу, а ја се спустих на мекан диван у једном куту, да поодморим мало и тело и душу. Чекаоница се наиуни за неколико минута. Скоро пред полазак влака уђоше и она два госиодина са царске куле, па се стадоше освртати, где би нашли празна седишта. Кад се приближише к меии, ја устадох и нонудих старца да седпе, а за тим се пустих у разговор са његовим пратиоцем. Али овај ми са неколико једва скупљених речи одговори, да је Талијанац, и да не разуме немачки. У то нрихвати старац са неким изразом задовољства на лицу, нгго је и мене дирнуло: »Мој син не зна немачки. За њега је престала, хвала Богу, потреба да зна немачки још много раније, но гато је стао на своје ноге. Ми смо из Веропе«. »Па сте јемачно дошли у ове планине, да иромените ваздух ?« упаднем ја, не бих ли што пре навио разг.овор на царску кулу. »То ме не би домамило овамо из моје питоме Италије. Ми смо сад. у један сахат, стигли у Куфштајн управо од куће, па се већ враћамо натраг. Дошао сам, да потражим онамо, у оној кули, изгубљених мојих дванаест година живота, али их иисам нашао. ћелија, у којој сам тамновао за то, што сам био веран син народа свога, стоји празна као гробница, из које су неваљали људи и кости мртвачке покрали. Ви видите, госиодине, да сам ја с једном ногом већ у гробу. Али ми се није дало, да сиустим и другу онамо нре но што још један пут завирим у ону избу на проклетој оној кули куфштајнској, у којој сам дванаест година жив сахрањен лежао. Мојих ироиалих дванаест година живота не поврати ми нико; али ћу спокојније лећи у гроб, кад сам се уверио, да је она кула данас пуста, а мој народ да је уједињен.« Звонце зазвони на коридору, а један униформисан старац изређа на вратих чекаонице читав ииз имена тиролских и неколико талијанских вароши и градова, те позва путнике на полазак. У седам и по сахата сам већ шетао по Инсбруку, и са камените плоче на једној кући у оној улици, гпто сиаја улицу Марије Терезије са мостом на Ину, прибележио сам себи ово: Јосиф II 29. 30, 31 јула 1777; Гете 8 септембра 1780; Андрија Хофер 15 августа 1809; Лудвиг I више пута. с : Милан Андрић