Stražilovo

0 ПРОШЛОСТИ БЕОГРАДА (Наставак)

Курфирст је пред Београдом имао преко педесет и три хиљаде људи, који су били раздељени у нукове, а имао је и потребан број опсадие муниције. Чете су биле разређене у две бојнице око вароши од Саве до Дунава. Нрви део, чија се оба крила наслањала на Дунав и Саву и који се поставили у оба спаљена српска иодграђа, састојао се из двадесет и шест пукова, други пак део из двадесет и осам, а у средиии међу обема бојницама, као што се види из тада начињеног планског нацрта курфирстовска надмерника, била је артилерија и команда. Главно заповеднигатво имао је у рукама сам курфирст, опсадне послове руководио је фелдцајгмајстер Серењ. У Београду пак било је само десет хиљада момака турских чета, које је, по бегству сераскира Јеген-Османа, предводио већ поменути Оки Алдур Ахмет. 8 августа 1688 почеле су припреме за опсаду а и сама опсада. Непосредно пред првом бојницом, ближе дунавској страни, од прилике међу Стамболкапијом и Видин-капијом, била је прва паралела са батеријом прангија на левом крилу. Од те паралеле водили су гаанчеви у цикцаку у правцу према челу града до друге паралеле, за којом су намегатене биле по две батерије топова а и на десној страни две и на левој једна батерија прангија. У трећу паралелу улазило се помоћу једне једине апроше, која је намегатена била на десној страни друге паралеле. Из треће паралеле водиле су три апрогае, и то две на крајевима а једна у средини, до четврте паралеле, од које се већ могло доспети до спољашњег градског шанца. За леђи трећој паралели биле су намештене две батерије, напротив у самој паралели, и то на левом крилу, једна батерија тонова и две батерије ирангија. Од последње паралеле долазило се кроз две галерије мина до на подножје градскога бедема. Ватра, коју су сад отворили нротив вароши и против града, била је тако јака и учинила је такав ефекат, да се већ после неколико дана на зидовима градских бедема могао опазити велик квар. Опет после неколико дана отворена су била два пролома, од којих је један био широк три стотине корачаја. Турци су за то време дваред иокушали да испадпу из града, а исто су тако градили нротивне поткопе, али у предузећима својим нису имали среће. Да би опседнутима пресекао сваку комуникацију, наредио је курфирст те се дигао мост на Ду-

наву. Тиме су царске чете добиле прилике да опседнуте узнемирују и од воде. 15 августа већ су здраво напредовали били послови опсадни. Велик део претходних радова у разоравању руководио је принц Евгеније Савојски, који је још тада важио као један од најваљанијих царских генерала. Неки поткопи његови имали су ванредна успеха, јер су проломи бивали све већи а и неколико спољашњих бедема пали су шака царској војсци. Те тако није ништа више стојало на путу, да се изведе опгати јурига. Заказан буде тај јурига за 6 септембар. Тога дана у пет сахата у јутру ваљало је у један мах јуригаати са пет страна. Први и други јурига наперен је био на она два иролома на зиду, трећи на дунавску капију, четврти на савску капију а пети на дољњу варога. Војска је стојала у потпуну убојну реду. Лозинка је била „С нама Бог!" и „Еманујило", Око десет сахата почео је нападај. Нападачи су кроз читаву кигау танади са великом храброгаћу продрли у гаанац те се докопали пролома. Кад су већ били на њему, поплашио их је поглед на други, још незгоднији шанац, који је на другој страни сиабдевен био кољем, а поплашио их је и губитак неколико генерала и официра, који погибогае одмах у почетку нападаја. Стали су услед тога уступати те би добивена корисг зацело опет била изгубљена, да није сам курфирст стао у пролом те смрћу запретио онима, који узмакну. Уз курфирста је стојао принц Евгеније, који је четама показивао пут и подсећао их на јуначка дела њихових предака. То је помогло. Јунаштвом својих заповедника осокољени војници пеекакаше у други шанац те се попегае на палисаде са толико смелости, да се Турци повукли у праву тврђаву, која је од варогаи одељена била само једним мостом. Но то су урадили са тако мало предосторожности, да се немачки војници помегаали међу њих и тако се дочепали градске капије. За њима иродрегае и остале царске чете те настаде нокољ, који се не да описати. IIо улицама се није видело нигата до саме лешине. Турци, који се иовукли били у тврђаву, истакогае до душе белу заставу и замолише милост, али је било већ нрекасно. Царски су војници незадржавано продирали све даље. Турци онда нобегогае све до унутрагањега градића, где су били заробљени хригаћани. Ове су у три реда поставили преда се а за њима су били Турци, од чести сагнути, од чести су клечали и молили ми-