Stražilovo

ћи. Какве ли миле слике не облећу око њена чела! »Да, да, ти си ми пријатељ, брат; иа дозволи, да ти напоменем, шта ме раздваја од Марије, шта ми душу мори, на да ми олакша. Волео бих да је нигда нисам видео. Бар не бих у толикој мери осећао терет свога ноложаја, не би ми црна слика била тако одвратна, да нисам видео ње. Не бих ни дознао за тајне пугеве, да нисам видео, како искрени осећаји иду правим, чистим иутем. Не бих дознао, шта је љубав из интереса, шта ли љубав права, чиста . . .« »Престани! Знам шта мислиш . . . Да није Иванка Берањијева?« »Шта?! Шта?!« —узвикну Милан усплахирено. — »Ти знаш . . . зна и опа . . . ја се кунем!....« »Не знам ја ништа!« — викнем, усиљавајући се на смеј. — »Бог и душа, не знам ништа . . . Чуо сам нешто мало у Д. да се радо забављаш са том девојком. . . Нипгга више не знам . . . Марија и не сања о томе пишта. Па све и да зна шта, немај ти бриге . . . Она воли тебе, таква какви си, са свима бригама и препрекама. . .« »Збиља не зна ништа? ... А од куда ти знаш ?« »Чуо сам где попадије нагађају . . .« »Нагађају ? . . . Може бити да су говориле и више шта?« »Рекао бих ти. Али ништа више нисам чуо.« »Много ми је стало, да Марија ништа не дозна . . . јесте, јер јој не бих смео на очи... Ах, када сравним њих две . . . Чуј! Кад сам дошао у А., никако нисам могао да нађем стан. Потужим се једно вече у друштву, а на то узвикне порезник Берањи: »Што и да тражите! Имам ја шест намештених соба па ћу Вам уступити једну.« Још онда ме је нешто мамило онамо; знао сам за њу тек из виђења, па ми било мило онамо у стан, што ћу, особито зими, имати забаве у кући. И збиља сам у почетку био задовољаи. Вигае сам пута код њих ручавао и вечеравао него у гостијоници. Тек пођем, када не знаш ко ће од њих лепше. Ухвате ме под руку на одведу у кухињу. »Видите, шта имамо!« Тако сам остајао. Она ми је на марамама везла име. Често добијах и поклона. Ја се раширио у кући као бег те ми мило. Уображавао сам себи, да ме за то тако држе, што сам млад пристав па им је

понос, што сам код њих на стану . . . Ох, сада тек разумем! Све разумем! Да, сада, када дођох до раскршћа; али сада осећам да је доцкан . . . Сећам се онога у друштву: »Ово је ради иашег Милана! Не дозвољавамо да вређате пашег Милана! Седи, дете, до пашег Милана! А што прво не успеш пашем Милану! Паш Милан? Иије код куће. Волемо га као наше дете! То су наша деца!« Менијетогодило. Њој ме није ништа привлачило. То сада знам и схваћам. Налазио сам је више пута усамљену, шалио се, говорио, забављао се с њом. Једном — не знам ни сам како — усне нам се спојише и од тога дана поче моја патња. Ја у томе пољупцу сматрах више неку смелу шалу и гледах да му значај одмах умалим, извињујући се. Али узалуд! Носле два три дана опазио сам међу њима неко шапутање, неке прекорне погледе . . Иванка ме за време ручка није ни гледала, већ би тобоже оборила очн. Родитељи су јој били озбиљни. А ја? Нисам ни слутио, даје то све удешена замка, те осећајући се кривцем, гледао сам да загладим ствар, па се показивах још предусретљивији. Од тада говораше ми, како је нервозна. Дотле пикада не спомињаху о мојој женидби. Али од онда учесташе и та питања. Ја још не осећах куда се смера. Једног дапа нападоше ме пријатељи, те ми у подсмеху говораху како се женим, али како то од света кријем. Споменуше, да ћу узети Иванку. Ја сам се снебивао. Тек ће ми један: »Гле, гле, како се чини невешт! А овамо већ цела варош бруји.« Мислио сам да је све удешена шала за то, што сам онде у кући. Сутра дан запитам једну госпођу, да ли се тако шта говори по вароши. »Бог с вама! Какво је то питање? Та у то нико и не сумња. Сама њена мати говори код својих пријатељица по јаузновима.« Нисам знао шта да радим од узбуђености. Наумио сам да откажем стан и то одмах тога вечера. Када сам дошао у стан, за течем старога у дворишту. Рекао сам му, нш сам дочуо, те да част његове куће, а и моја захтева, да се одселим, и то још вечерас. 0> ме тек онако преко ока погледа, као какв( дериште, те стиснувши усне нроговори: »Т; да, да! Сада, када сте ми кућу изнели на дс бош, сада још само треба да одете, па је онд шкандал готов. Ви знате, господине, да ја ве толико година државу служим часно и погате но, а и то, да је моја кћи крв моје крви, т