Stražilovo

323

Час ратни табор, час бој крвави И дивљу радост младих ми лета! Григоријв Ах, ти си младост весело прово! Ти си с' под тврдим Казаном био, Под Шујским литванску војску си туко, И видео си раскошност сјајну У двору цара Ивана Грозног. Ниси ли срећан?! — А ја се вучем Још од детинства по ћелијама, К'о бедни инок! Зашт' и ја не смем Веселити се у бојевима И за дарским се частити столом ? Још би ми достало времена да се, К'о ти, нод старост света одречем, Таштине светске, и да се примим Монашке ризе — светог завета И затворим се у тиху избу. Пимен Не жали, брате, што си се рано Одреко овог грешнога света ! Што те свевишњи није изврго Још многим и тешким искушењима! Веруј ми: из даље нас мами слава, Раскош и женска лукава љубав! Ја сам баш доста живот уживо Ал' знам за срећу од оног часа, Кад ме у манасгир доведе Господ. Помисли : наши цареви силни : Ко је на.д њима? Једини Господ. Ко сме ггротив њих? Пико. Па опет? Златна им круна често је тешка: Па су је мењали често клобуком. Цар Ива.н правог мира је нашо У подвизима монашког чина. Његов двор, негда иун удворица Обесиих, сад је прави манастир: Властела су се у капицама И у оделу скромноме пред њим Јављали као смерни монаси, А грозни цар је био међ њима, К'о богомољац-игуман прави. Видео сам га баш у тој ћелији ('Гад' ту живљаше ћирил страдалник, Праведник прави; и ја сам онда Видео ништавост овога света); Ту сам видео цара уморна Од грозних мисли и смртних казни; Замишљен, миран сеђаше с нама. А ми смо пред њим стојали мирно И слушали смо његове речи. Тад гокораше оцу игумну

И свој братији: „Чујте ме, оци, Жељени дан ће скоро већ доћи И ја ћу у вас тражит' спасења; Ти, Никодиме, Сергије, ћирило, Сви ви — примите мој свети завет: Доћи ћу к вама к'о гретник скрушен И покајничку ризу обућ' ћу И пашћу пред тобом, ти оче свети." Тако је силни цар говорио И реч му од срца иђаше слатко. Горко је плако. Ми у сузама Мољасмо с' Богу, да мир и љубав Ниспошље дупш његовој болној И сваком страшћу већ истрзаној. Па син му Фјодор? Још на престолу Уздихао је за тихим жићем Пустињаковим. Царске одаје У свете ћелије обратио је; Ту не сметаху светој му души Тешке и мучне бриге државне; И Бог заволи смиреног цара. Под њим процвета Русија славно. А кад је умро, догодило се Још нечувено до тада чудо: К цареву одру дође муж неки У необично светлом оделу — Цар га је само мого видети Тад поче Фјодор с њим говорити И „патријархом великим" га пазма . . . Сви око њега у страху беху, Видевши да је то појава с неба (Тад већ не беше светог владике У царској одаји уз цара светог.) Кад се представи, двор се исцуни Мирисом светим и миомиром: Лице му просја, к'о сунце сјајно. Још не видесмо такога цара! 0 страшне, грдне несреће наше! Разгневили смо Бога, грешни смо: Цареубицу за господара Узесмо себи. Григорије Одавна, оче, Жеља ме вуче, да те запитам, Како погибе царевић млади. Ти с' био, веле, тад у Угличу. Пимен Ох, та сећам се! Сам ме Бог посло, Да видим недело, крвави грех. Тада сам био због службе свете Послан у Углич. Стиго сам у ноћ. Сутра за време баш службе свете