Stražilovo

370

Већ мирно чекаш да с' мрак разгони, Разгониће се, и правде вечне Сунце ће свима засјати, царе ! Ја богомољац, твој верни, данас Никакав сЈ"ђа у светским стварма, Ус) ђујем се свој глас ти дати: Тај син паклени, расколник клети, Димитријем се пред светом назво ; Заодено се именом туђим Бестидник као ризом краденом ;• Раздерати је треба — и он ће Наготом својом бити посрамљен. Средсгво пам за то сам Господ пружа: Чуј, царе,: једном пре шест година, Баш оне године, кад ти је Господ Благослов дао на царску круну У вече касно дође ми пастир, Прост старац и већ у годинама, И он ми чудну тајну повери. „Од детињства сам", рече, „слеп осто, Од тад' не знадох дана ни ноћи Све до старости; залуд се лечих И биљем разним и бајалицама; Залуд сам ишо на поклоњење Светим местима — чудотворцима! Водом лековитом из кладенаца Светих залуд сам прао слепоћу Исцељења ми не посла Господ. Изгубио сам најзад и наду, Навико сам се на вечну таму, 0 виђеноме несам ни снево, Кад и кад звуке снево сам само. Један пут у сну дубоку чујем Детињ глас где ми говори; „Старче, Устај и иди у Угљич цркви Преображенској и помоли се Пад гробом мојим — излечићеш се; Бог је милостив — ја му се молим". „Ко си ти'?" — детињ глас ја запитах. „Димитрије сам, царевић. Цар ме Небесни узо у лик анђелски, И ја сам велик сад чудотворац. Отиди, старче!" — Ту се пробудих. ПГга је то? — мишљах, можда сам Господ Под старост да ме најзад излечи! Пођох — и далек пут сам нрошао. Стигох у Угљич и одох одмах У катедралу на божју службу, Усрдном молитвом ганут у души Плако сам слатко, к'о да ј' слепоћа Са сузама текла из очију. Кад стаде народ излазит', рекох

Унуку: „Иво, води ме на гроб Царева сина — знаш — Димитрија!" Он ме одведе — и ја сам само Пред гробом тиху молитву прино, И очи махом прогледаше ми, Видех свет божји, унука и гроб." То ми је, царе, причао старац. (Ошита смућеност. За време причања Борис чешће отире рупцем лице своје) Ја нослах тада у Угљич људе; Ови дознаше да су већ многи Бони спасења нашли такога На плочи гроба царевићева. Прими мој савет: дај свете мошти Препет' у Кремљ, у архангелску Цркву па народ видеће јасно Обмахну клетог тог расколника; К'о праха паклене моћи нестаће. (Почивка) Кнез Шгјјски 0, свети оче! Ко зна путове Свевишњег? Ја их испитат' не знам. Он може дати детињем телу, Да вечно спава, да не иструхне, И чудотворну дати му силу. Ал' опет треба народну причу Верно испитат' и неиристрасно; А у овака времена бурна Треба л' мислити о таком чему? Не ће л' ко рећи да ми светињу Дрско мешамо у светске ствари? И онако је народ узрујан А већ је доста бурних гласова. Није баш време бунити људе Ненадном, тако важном новошћу. Ја и сам видим: да тај глас треба Угушит', што је расколник шири; Али средстава и других има Већ ако хоћеш, о господару. Ја ћу изићи на трг међ народ, Говори ћу му, уверићу га, Да лудо ради, тим ће обмана Гасколникова постати знана. Цар Нек буде тако! Владико свети, Молим те, пођи са мном у собу. Данас ми с тобом ваља зборити. (Одлази; за њим и сви бојари) Један бојар (тихо другоме) Примети л' како Борис побледе II крупни зној му са лица кану?