Stražilovo

373

Други Пољак Ништа то, брате, та један Пољак Нет стотин' Руса изазват' мозке. Заробљеник Јест, речју, а кад до боја до|е, И од једнога побећ'ћеш, шушо! Пољак Безобразниче, Да имаш сабљу код себе само, Ја бих ти овим (покааује на своју сабљу) већем судио! Заробљеник Излази наш брат Рус и без сабље: Ак' хоћеш, ево, (ноказује му иесницу) Лудаче бедни! (Пољак га гледа преко и ћутећи одлази) П Е Т А П 0 Ј А В А Шума Узурлатор и Пушкин (Мало даље у дну лежи коњ на последњем издаху) Узураатор Мој јадни коњиц! Како је хитро Скакао данас у задњем боју; И рањен како ме носио брзо !... Мој јадни коњиц! Пушкин (у себи) За чим он жали! За коњем, кад је наша сва војска Тешко потучеиа ! Унуриатор Ал', чуј, можда је Од ране само тешко скомоло, Па ће устати ? Пушкин Шта! Кад издише. Узуриатор (прилази коњу) Мој јадни коњиц! .. . Шта ћу сад ? Да му Уздице скинем и седло, нека Слободно сврши! (Скида с коња узде и седло. Долази неколико Пољака) 0, здраво, браћо!

А где је Курпски, кад није с вама? Видех га данас где у најжешћем Боју се јури; а тма сабаља К'о класје витко над њим се вију; Ал' његов мач је све надвисио, Поклич му вику сву надвикао. Где је мој јунак? Пољак Он на бојишту сном мртвим сиава. Узуриатор Слава јунаку и мир души му! Како нас мало умаче смрти !. . Издајице су ти Запорошци . .. Упропастише нас ти проклетници! Ни три минута не дат' отнора! Даћу ја њима! Сваког десетог Вешаћу! То су баш разбојници! Пушкин Ко је крив, да крив; тек смо ми само Љуто поражени и уништени. Узурпатор Наше би било! Ја сам већ предње Растеро чете; али нас Немци Сузбише редом; то су јунаци! Јунаци богме ! Сада их волим ; Из њих склонићу почасну гарду! Пушкин Збиља, где ћемо ноћити данас? Узуриатор У шуми овде. Зар није добро Лежиште? Сутра чим сване, на пут! У Рилск стић' ћемо баш око по дне. Лаку ноћ! (Намешта се; меће седло под главу и заспи) Пушкин Пријатни снови, о царевићу! Потучен, бегством једва се спасо; Па је безбрижан к'о мало дете. Промисо божји ваљда га штити А : и ми духом не ћемо клонут'. (Свршиће се)

НО ТИШИНИ

^олико је год лађа једрилица у Новској крајшш, ниједна није љепша, ни у окретима сретнија, што је шајка риболовка старог Аћима Вепровића из села Зеленике. Бог и душа, она нити је »покривена сви-

ПРИПОВИЈЕТКА С ПРИМОРЈА (ПРИЈАТЕЉУ П. БУЋИЂУ) лом«, нити је »чистим златом позлаћепа«, као

што пЈева народна пЈесма за »танане дуждеве галије« и »брзе турске орманице« ; ама ево моје главе, ако је по добру западњаку иједна рибарска лађа — заједривши с њом упоредо