Stražilovo

375

Ја и Томо стадосмо по мало воскати а Илија и Аћим прегоше да на једној даски, спрам лађина кљуиа, намијештају попуњ, како ће га лакше спустити у море. Воскајући мотријасмо кришом она два стара арслана. Бјеху то двије крупне, малко погурене људине, опора и сува, ама отвореиа и врло пријатна лпда, који дисаху здрављем и уздањем у се. Обојици је иње било већ давно на косу пало, ама им тамне, бистре очи играху још као у младића. Прође тако читаво нола сата, али вјетра ни за лијек; једро висаше намрскано, непомично. — Стрико Аћиме, рекох напрасно, да-ну причај што, чоче! Ама онако лијепо, ка' што ти сам знага, оли ? . . . — А кога ћу ви јада причати, кад су вам моје бравуре већ све познате . . . откако сам се први иут за Леванат укрцао, иа до задњег ми вијађа у Бонзајер, ђе о длаци нијесам заглавио. Ама гле јар . . чког вјетра, не хоће ни (Наста

од куд да пухне, те смо се овђе осудили, таман ка' оне царинарске страже онамо на долми. У томе ће Томо Крстов, што но реку, из пеба па у ребра: —- Је л' истина, стрико Аћиме, да си се и ти у младости коптрабантом бавио? Старац се осмијехну под сиједим, подсгриженим брцима, и слеже раменима, као да хоћаше рећи: — Немојмо, господо, мртве будити! У тај ће ми мах Јаков кришом намигнути, као тобож велећи: — Богме, имао би вам шта причати, само да хоће! Можеш мислити јесмо лими.тад навалили. Стари се кријумчар дуго нећкао. — Не епомињем се ја, вели, ничега више; то је давно било ... и Бог је то већ заборавио. — Којешта!.. којешта!... иричај, стрико Аћиме, причај! Не би куд камо, но се мораде предати; и док чекасмо да се ћух вјетра дигне, па да нам једро надме, он узе овако причати : гКо се) Марко Цар

0 ПРОШЛОСТИ БЕОГРАДА (Свршетак)

Јосиф II обасуо је Лаудона доказима милости, каква донде ии један поданик није доживео од свога владара. Београд пак ишчистио је са себе турску рушевину те је васкрсао подмлађен и полепшан, други финикс, који свагда опет диже главу из пепела. Немци су одмах почели да улепшавају Београд и да га дотерују но европском начину. Исправили су улице и уравнили ровове и браие по улицама у вароши, на Калимегдану и код Батал-џамије. Разуме се да су и мештани Срби помагали војсци при том. За лакши саобраћај са Земуном и са Сремом у опште Немци су направили на Сави близу ушћа ове реке у Дунав пловећи мост. Немачка војска сместила се у две велике касарне и у градске казамате а и Лаудон је преместио свој главни стан с Врачара у београдско подграђе. Хришћани православне вере имали су већ у Београду своју цркву те је сада и за католике узета она велика џамија, близу главне страже, која као да је и била негда манастир. Џамија је ова посвећена и прео-

браћена у католичку цркву 24 (13) децембра 1789 те се о Божићу 25 (14) децембра исте године служила у њој служба божја први пут. Звона за ову цркву донесеиа су била из фрањевачког манастира у Будиму. Живот у Београду почео се правилно развијати. Варош је била за тињи час насељена које Србима које Немцима које оиет трговцима из Старе Србије и Македоније. Трговина, занати, саобраћај наново су процветали. Писци, који ову варош оиисују како је тада изгледала, не могу доста да се нахвале њезине лепоте и њезине живахности а са задовољством можемо констатовати, да се српском живљу, који је по броју био нај јачи, одаје признање са радиности му и умешности. Ео је тада видео Београд, једва би га опет познао, какав је изгледао доцније, кад је опет дошао у турске руке.*)

*) Види о томе Сретена Л. Поповића „Путовање по Новој Србији" (Издање књизкаре Браће М. Иоповића у Новом Саду 1879) и Шетње старога Београђанина у Шумадији од год. 1875 до 1876 од истог цисца.