Stražilovo

426

Као оно птто на човека могу наићи разне болести, тако наилазе и на Земљу, но скоро све те болести, биле оне које му драго руке, упропастиће овде онде по који леп, цветан крај, по коју душу; па макар то и у милијоне ишло, ипак не мора део свет пропасти. Пуно је и пуно болести на Земљи и у Земљи. 0 томе знају нричати и геолози и палеонтолози и метеоролози и физичари и хемичари и бијолози и лекари и ботаничари и још многи олози и ичари. Болести су или спољаштБе или унутрашње. Многе унутрашње остављају трагове и на земљиној повртнини, баш као што то бива и код неких људских болести. Неким болестима има лека, некима траже но не могу да нађу, те им се до данас лека не зна. Да видимо коју спољаптњу болест! Коју опасну сиољатпњу болест! Узмимо само, да се изненада и нагло умањи оксиген у ваздуху, онај оксиген, који нам је толико и тако потребан за дисање — људи би страдали, а страдале би и друге силне животиње па и биљке. Нека наиђе на Земљу многа угљена киселина, па да погутпи и нас и све друге животиње, које плућима дипту. Нека се ннмиоже бациле и микробе у атмосфери, па да нас нестане са Земље као „крина селнога". Овога доиста и бива! Како данас наука каже, безброј је болести које се добијају бапт из ваздуха од ситиих и преситних животињица. Па нека их Бог у гневу своме пусти јопт више и још више, па да падамо мртви на све стране као муве, док не попадамо сви, где год нас је и колико год нас је. Зар нема заразе међу људима? Зар је нема и међу животињама? Зар разно биље, воће, дрвеће не страда и не тамани се? Та сами људи тамапе један другога; па и то је велика болест, велика људска болест. Догодити се може, да се вода. на Земљи отрује па да се и ми потрујемо или да од жећи помремо. Зар то и не бива овде онде ли? Свега тога има! Добро је јогп, тпто болести местичаво долазе, те док на једном месту оне тамане, дотле се на другом крају свет органски множи. На унутрашње болести утечу много спољаптње прилике, као притисак ваздушни, ток ваздушних и водених струја, температура и друго. Све то ако и изазове у плућима и у срцу земљину какве год болесги, болести су лаке и никако нису опасне по цело земљино тело. У Земљи има свагда струје као и у човеку: земљине жиле крстаре на широко и на дубоко. Њен крвоток не престаје, па ипак има на њој последица I

рђава и помућена и непотпуна крвотока а много пута и убрзанога. Колико је пута до сад букнуло на Земљи! На колико је већ места отекла Земља! Шта више, има таких крајева, где непрестано отиче; тако је баш и са нашом великом равницом, која се све номало диже. С друге стране има места, где се земљино тело угиње, спушта полагано! Где су тек места, где искачу чиреви, који се после као вулкани отварају. Та скоро у наше дане праве се вулкани, који после прете свету својом ватром. Етто вам новога брега (Моп^е пиоуо ) у Италији; ено вам и Хоруља (Јоги11о), који из лепе обрађене равнице искочи у ноћи на 29 септ. 1759 године као вулкан 517 мет. висок те од то доба непрестано ради, ма да га доктори и не цеде. Допустите ми, да споменем још једну унутрашњу болест земљину, која нама, на земљиној иовртнини, много страха задаје, а то је трус, трес, земљотрус или земљотрес. Земљотрес је много и мпого пута начинио грдне штете, упропастио многи крај, леп као рај, уништио многе људе и животиње луде. И опет све то не размахује се на сав органски живот на Земљи а још мање на Земљу целу као небесно тело. Није дакле изгледа, да ће се Земља разболети икада тако, да униптти све организме на себи, а да сама себе убије ни толико! Не бојимо се случајне пропасти, не бојимо се ни болести, е онда ћемо зацело остарити и од старости умрети, јер умрети морамо. за семе не можемо остати. Земља ће се дакле наживети и преживети, тта ће је онда издати и снага и живот; доћи ће јој крај. Одмах да са запитамо: кад ће то бити ? Да одговоримо на ово питање, морамо се винути у випте, небеске висине и потражити онога, који и одржава Земљу, који јој снагу и живот даје. Сунце је то, на које се окрећемо и које молимо, да нам „отвјета" даде на горње питање. Каже се „на млађем свет остаје". На Земљи уопште и у редовним приликама тако и бива, али у сунчевој царевини канда не ће тако бити! Свакако узети морамо, да је сунце и отац и мајка и Земљи и свима планетама и планетицама, а деда и баба месецима, па оно би требало пре да се уклони него све ове звезде. Али, али! Оно ће живети и преживети можда и све планете! Да нема сунца, на земљиној површини не би било ни светлости ни топлоте, ни дана, ни јутра, ни вечера, ни пролећа, ни лета, ни јесени! Вечита, мрачна, тужна иоћ била би на Земљи! Вечита зима и хладноћа и то још каква, иуних 273 степена ис-