Stražilovo

425

Трљам онет очи, опипљујем се, јесам ди будан: није друго, то је он, моја ојађела жртва. — Милост! — нротепам, цвокоћући зубима. — Милост, шјор-Мартине! . . . Па се срушим без свијести.

Кад се вратих к себи, нађох се у манастирској ћелији и угледах погнута пада мном једног високог, сухог фратра, са просиједом, сасвим ријетком брадицом, с малијем очима и малом ћелавом лубањом, који таман иђаше да ми протаре ноздрве неким жестоким, миришљавим пићем. Па онда, на моје велико чудо, чујем глас оца Саватије и, одмах за његовим, глас вођа Јејине . . . Уђе, брате, шљапкајући у ћелију, здрав и читак, као што сте, на здравље, сад ви тројица. Двије-три ријечи, па је све било јасно. Док ја мнидијах е сам вођа усмртио, он држаше ка' у шаци, да ме је смртно ранио, те да сам некуд побјегао с танетом у грудима. Њега пак зрно не бијаше ни такло. Дошавши тога јутра у село, не могаше старац никако да се умири. Боли га у души, што је смакао човјека, и ако ће се његов поступак законом оправдати. Уђе у кућу, не рекавши ђулићу ни црне, ни бијеле, па се махом затвори у своју собу, да о жалосном догађају размишља. Кад али ево ти му до мало ђулића са оним мојим писамцетом, и он тад увиђе нашу двоструку заблуду. Отрча одмах попу Саватији, те се њих двојица једанак упуте, да ме извуку из мога скровишта. Ето како се случило, па ми се у оном бунилу учини, е вођину сјену гледам, док он напротив хиташе својом рођеном главом, да ме од мука избавии веселу ми вијест јави, како је наумио да старе и нове рапе заборави, те да

ме за навијек с мојим драгим ђулићем здружи. Загрлисмо и нољубисмо један другога, као да смо се свега вијека миловали, и од тога часа све би заборављено. Шта бих вам даље причао? До мало се ја и Нина вјеичасмо. Стари поживље с нама још неколико година, док нас не остави за вазда. Једно вече леже логом, да се више не дигне. Ама оде задовољан, да га Бог помилује! У нашој крајини бијаше махом нестало кријумчара. Од мојих некадашњих ортака неки се оканише, ка' и ја, пустоловског живота, а неки обршише у робији. Суљо је и данданас у Истрији. А ја ево присуках шездесету, час на мору, час на суву, ама свеђер весео и задовољан . . . ка' опо ти коме је Бог дао лијепо здравље и обилату срећу на дому. Једно само жалим: што не имадох мушке ђеце, да ме под старост одмијене . . . али ето, Бог зна што је за боље! Од ђулића се мога земаном рашћетала голема ружа, па и ако је та ружа данас малко отрцана, она је опет свој мирис сачувала . . . Није инако: данас је она постала баба. . . на староме дрвету изникле нове младике, а на младикама нови пупољци... читава кита ђулића! Него пази, Јакове! Ето нам буринета!. . . Орца добро, орца!

Одједном се морска површина најежи и поче лагано да пјенуши. Једро задрхта, па се стаде све више и више надимати. Дигосмо и флок, који се помјести одмах на десну страну лађе. Јатиша нолети низ воду као ласгавица, а с бокова јој заглоготаше ситни вали. Вратисмо се кући у сумрачак. Сјутри дан Аћим и Јаков нађоше у мрежама три кошине круппијех букава. марко Цар

Н © У 8 А ШТА ЋЕ БИТИ СА ЗЕМЉОМ ДО ПОСЛЕТКА (Свршетак) Пређимо на болести у Земље. не може сама себи главе доћи, па да је нестане Одмах нам је истаћи, да овде не може никако међу звездама; овде можемо говорити само о проговора бити о пропасти Земље, као небеспога тела, пасти органскога живота на Земљи, о нашој дакле јер Земља не може сама себе упронастити, Земља несрећи.