Stražilovo

442

ћан фактор за ширење научних истина, то је не смемо изгубити из вида и морамо пратити рад њен, да ли је у сугласју с науком или не. Медицина сме захтевати од лепе књижевпости, да се не огрегаи о њено правило: само што је здраво, то је и лепо. Аполон белведерски је леи, јер се у његовим мишићима, у сгасу му, у свакој црги тела огледа изражено здравље; не нретерана снага, нездрава дебљина и аномална грдосија, но нормално, здраво развијено тело са правилним цртама на лицу. Није ружан ни онај радник у изложби лепих вештина у Паризу, на чијем је пропорцијонираном телу -сваки мишић, свака крвна жилица са напорна рада јасно изражена. Но бело филигран-лице, ма како правилних црта, лице, које сваки час боју мења; танка кожа, испод које се на слепим очима свака жилица плави; водене, сјајиеочи; или гата вигае: леп, витак стас и лице, но са каријезним костима или крпама на врату; или бага и пуначко тело са нодбулим зелено-тавним или бледо-жутим лицем — то све не сме бити нити лепо нити узор песничке леиоте. Оно само, тито одбреца здравље, то је лепо. И овде ез(: то(1иб 111 ге1зп8, а тај ће наћи осећај песников. Ако ко рече, да је то све јасио као сунце, ја ћу му рећи, да није све тако јасно у нагаој књижевности. Ми видимо ту идејалисте, где са патосом певају белом, нежном лицу; где - занети лепим оком, дивним стасом, изразом лица — са самозатајом или иревиђањем нескладности у целини уздигау, од прилике онако, као кад би ко за пре времена руменом, разривеном јабуком посегнуо. И тог идејала нестаје брзо и онда чујемо другу ноту жалосницу. Ми знамо те идејале у животу и чудимо се пустом заносу. У свагдањем животу гледамо свугде, где се заносе лепим лицем, које није у целини здраво. Такво не може бити свеопгати идејал. Данас се тражи од леие књижевности, да се ни она не пигае ради саме себе, да нам не пружа само лепе речи, но и користи дугневне, да се осврће на потребе другатва, да се пише за све слојеве народа, да их све задовољи, да задовољи и психолога и физијолога, јер ће само тада бити истинита. Ако ко грегаи у незнању, може се правдати или сажаљавати; али ако су позната правила, која су неминовна и која је ирирода над нама ставила, кбју нам је наука, уочивгаи их

из природе, јасно изрекла, оида нема правдања. Ако ко, заслепљен спољагањим сјајем, срља у своју пропаст, он је за осуду. Кад би данас какав лекар написао »ђулиће увеоке« у тузи за прераио изгубљеном љубом и децом, јер су сви били нездрава порекла, зар не би тада саучешће његове околине губило од своје јачине? Могу се и дивити дубљини бола, али кад се није пазило на тврде као стена и хладне као лед неминовне законе, који нас свуда прате, онда могу након свију уздисаја рећи: е па морало је тако бити! и могу извући само ту конзеквенцију, да пе ваља поћи трагом унесрећенога песника, који је угушио у себи глас науке, но су га водили само осећаји те се унесрећио. На овај научни принцип узела је данас руска и француска књижевност обзира и она га вредно данас обрађује. Ма како прозајички деловао анатомски нож у царству вилинском, држим, да ипак медицина има права, да подвргне лепу књижевност својој критици у оним питањима, која јој позајмљује, а све у интересу среће и напретка људског. Маитегаца је писао »Хиги.јену љубави«. У тој је књизи идејалиста лекар спевао химну љубави као прави песпик и узнео брак и љубав на здраву темељу као највећу срећу и као једино средство, које снасава од свих зала и другатвених јада. А има и »патологије љубави«. И кад би ју ко написао, морао би у свима тоновима, са Мантегацом, довикнути свету, да је грешна она љубав, која се склапа на нездраву темељу, јер »тешка је то клетва, која и на невине пада«. 11а још је већи грех, ако се та љубав у правој боји не показује, јер се тада шири заблуда, које се свет мора мало по мало отресати. Та није свака љубав и љубавни осећај здравље. А здравље мора пратити сав наш рад и телесни и душевни, јер оио је први темељ и услов успеху (в. Чед. Мијатовића »0 условима успеха«). И у нашу лепу књижевност не смеју се уврежити продукти болесне љубави и болесних осећаја, јер пречистимо ли лепу књижевност, то ће утецај њен на омладину бити спасоносан, и за омладином повешће се и друштво цело. А кад здраве мисли- и појмови прострује кроз жиле целе генерације, биће свеопштег напретка. Рекосмо, да је љубав главна усновица приповеткама и другим продуктима белетристике. Но и ту видимо штетне екстреме и заблуду.