Stražilovo

438

јој душа! — и с тога ја ево најзад отварам, у поноћном часу а у миру савести своје, своју драгодену бележницу, и с тога ево смем себи у очи рећи: — Здраво, романтична и страсна Шарлото! II 20 маја Јуче сам била у својој соби, баш сам мало свирала и певала, а оно наједаред као холујина улети Сесила <1е 8(;е1е, моја* другарида од детињства и најбоља пријатељица у манастиру, узе ие за руке и кликне својим јасним гласом: — Шарлота, јеси л' ти још једнако моја мила сестрица, мој путевођа, мој бранич, моја мала духовна мати, моје златно срце и моја кула од вилдиша? — На што сва та литанија, чедо моје ? — Јер ми ти можеш учинити голему услугу... Замисли само, мој огац одлази . . . — Генерал иде из Париза? — 0, само на неколико недеља. Иде да обиђе војску и да надгледи . .. За то време шиље мене на село, у Ер, до моје тетке Луверсијевице у сред шума... Моја тетка Луверсијевица врло је добра жена, али живи сама . .. онде . . . у свом старом двору, са својим сином, мојим братићем Рожером, ти га знаш, који је пола луд од како је оиако страшно рањен био у рату ... Нема руку . . . нема ногу . . . не изгледа више као човек. Кукавац!. . . Мора га човек сажаљавати . .. али, најпосле, ти судиш по томе, каква је унутрашња страна! — И ја сам рекла свом оцу: „Мој оче, ићи ћу . .. али то је изгнанство, то је очајање, то је смрт . . . ако ми не допустите да поведем Шарлоту ..." — „Поведи Шарлоту", рече ми мој отац ... и ево те ја водим! — Али, слатка. . . — 0, не реци, да не ћеш, молим те. .. иначе ћу издахнути ту пред твојим ногама!... Учини ми ту жртву . . . Ко зна, у осталом, можда нам не ће бити дуго време.. . нас две ћемо се већ знати забавити. . . јахаћемо, свираћемо у четир руке; па онда, најпосле, има ваљда нешто и суседства онде... Иа знаш шта. слатка? Ми ћемо им заврнути мозак . .. ти твојом врашком лепотом, ја мојим малим подобностима, — са оним нечим што ми је својствено, и што сви кажу да је — нешто псеИе! Ја наберем своје црне веђе и у свом најдубљем контра-алту запитам: — Како ти то велиш, Сесила? Она се исирави преда мном некако хвалисаво и, показујући ми своје мале оштре зубе, нонови : — ПсеЛе! — Ко те је научио тај несмисао?

— Мој отац — рече она. — Но јеси чула, твоја би мрти грдила твог оца, да је жива. Она ме погледа оштро са своја два велика, бистра ока, која се напунише сузама; стане ми љубити руке и полугласно ме замоли: — Је ли да ћеш доћи? — Али, слатка, ја не могу оставити своју мајку! — Твоју мајку? Ја ћу и њу повести. На све сам ја мислила. Писала сам својој тетци, и ево од њене руке најлепши позив за твоју мајку. Води ме до ње. После два минута улетела је Сесила у салон, жестоко залупивши врата. Моја мајка, која се тргне од најмањег жагора, чисто задрхта. — Ах, Боже! Мора да се десила несрећа . . . смем се опкладити да се десила несрећа! . . . Дед брже говори, шта је?... Шта је? — Ево писмо од моје тетке Луверсијевице, госпођо. — Ох! Кукавна госпођа Луверсијевица! Кукавна жена!... Како јој је?... Богме је та много препатила !. . . IIа њен кукавни син ! . . . Еј, БоЈке !..'. Сироти људи! . . . Па шта је рада од мене ? —• Будите тако добри, па прочитајте госпођо. Моја драга мајка прочита писмо па се чисто забрине. Кад диже очи, види Сесилу како је пала њојзи пред ноге на ћилим, склопила руке па к њојзи дигла своје лено лице. — Е, гле! — рече моја мајка. — Није рђаво! ■— Дакле хоћете, госпођо! ? —■ кликне Сесила. — Боже, слатко чедо — одговори моја мајка, љубећи је у чело — ја ћу ти рећи, да у опште баш бог зна како не марим сељакати се ... Чак ми је и неугодно ... али, с једне стране, видим да је ова мала свечаност удешена међу Шарлотом и тобом . .. с друге страпе, госнођа Луверсијевица позива ме тако нежно, тако топло. . . она ми улева, у осталом, толико саучешћа, кукавна жена!... Међу тим да се добро разумемо . .. Што се тога тиче да се мало прођем, могу мало и претурити иреко главе. Али ићи да уђем па да изађем, да распремим сандук и да га спремим а да не оданем . . . не, то не! Ја одиста не бих волела наметати се твојој тетци, али најпосле, хајде видећемо . .. овај пого, на колико времена? — Госпођо, на толико, колико се Вама буде свидело .. . шест недеља . . . два месеца .. . — Иа добро! . . . То је мало сувише! — рече моја мајка. Једном речи, удесило се да ћемо за десетак дана поћи, грофица <!' Егга и ја да стигнемо моју |ру-