Stražilovo

462

обичаје и уредбе, може ли се узети, да се и таким одношајима сав народ једнодушно пороманио. Римски утицај био је нај јачи у сјеверном приморју Сињега Мора, које су Римљани најприје покорили (г. 167), па управо ту гледасмо нај јачу борбу између туђинске латинштине и народне свијести. И јелинштина имала је од искона велик утицај на народ балканскога полуострова и у политичном, и у друштвеном и у црквеном погледу, па ипак је огромна већина народа одржала своју народну самосвојност. Турци су у средњем вијеку брже нокори-

ли балканске народе (1396 — 1463) и грозно су поступали с њима, па их опет нијесу потурчили. Доцније, кад се божем Словени доселили на балканско полуострво, почело је, вели се, пословењивање поромањенијех Трачана. То је опет парадоксон, јер је познато, да Словени имају врло слабу асимилацијону снагу, на усљед тога не могаху нити могу у Словене претворити својијех сусједа. А да је имају онако силну, какову имају Нијемци и Румуни, та пословенили би читаву Европу! С. Кончар

(Наставиће се)

А С I I I. Ц 5 Е В 0 Т I С ц 8

(Ћаставак)

б) Други, не мање распрострањен а не мање неоснован тип јесте тип туберкулозне љубави. Тај се тип нојављује у безбројним записницима, дневницима, изданим после смрти. Споменућемо само од нагаих првих романа један и то: »Без оца и мајке« од Иере Радуловића (»Јавор« 1875 год.). У одломцима се ту прича, како су обоје били здрави, лепи, заљубљени . . . Сад ил' нису имали смелости да се изјасне, или нису имали прилике за то. Он је још ђав. Њени родигељи је дају другом. Ал' он и она не могу да се прежале, уздигау, плачу, пигау стихове и записнике, вену, нљују крв, пропадају. умиру. Овде се случајно она преуда, он не умире, но гине у боју за ослобођење. Но кад би се вигае прича узело, и испоредило, нагала би се једна основа. Обично су то несвргаене јуристе, писари, учитељице у местима за божји леђи, удовице, које вену за мужем, калуђери. Све то морају бити приче особито суморне, дирљиви романи, са пуно уздисаја и мугаких и женских суза, приче јадиковке. А бива и мало друкчије. Он је добар, она невера; он се пролола, сугаи и гине. И та проклета сугаица, којој лекари не знају лека, ето могла би се лепо љубављу излечити, а овако прати баш највише љубавнике у хладни гроб . . . Јесу ли те ириче прво у нас поникле? Здрава и једра иаша народна појезија иема таквих прича ни песама. Њу провејава здрав, једар и снажан дух живота, дух млада, сна-

жна, за живот подобна народа. Имамо причу, где болест утиче на развој љубави и чини несрећу, али случајно и уз то грандијозно, у Максиму Црнојевићу. То је шаблона са запада, последица иеријода јадоморног певања. Можда је у санскриту и индијском свету и могла забавити, као и у доба немачке романтике, машту читалаца, ал' данас, где Кох и други истражују етијологије болести савргаенијим средствима, вигае јој места нема. Можда је и дивота одјекивала у добу немачке романтике, кад су први људи и иесници свога доба певали јадомору и бежали од људи у ситу и рогоз, да се исплачу у дебеле књиге песама над несрећом људском. Шамисо је бар том приликом, гледајући много у молуске, и привредио науци, јер је први пронагаао хермафродитизам у тих ситних створова; али Ленау је догаао до луднице. У нас, у здравом роду, не треба да се лепи та прича, но је треба требити као губу из торине, ако хоћемо да имамо духом здрав нодмладак и да нам се лепа књижевносг пише и развија и за зрелији слој другатва и према укусу свесније класе. А смета ли нама тај начин нричања? Ја тврдим да смета. Прво, што та неоснована маштанија запрема места здравијем елементу у књижевности и ствара сањалице и незналице, а друго, што у народ не може да продре право и здраво мигпљење о постанку те несретне болести, од које се треба чувати уиапред још више но од колере с тога, што затире не само