Stražilovo

487

Катинке је нестало из Липовца и Миле је увидео, да ту не би могао основати праве породичне среће, јер ма да се Липовчани према њему окренули, ипак би вазда остала успомеи,а, која би могла у породичном животу изазивати несугласје и немир. За то је одлучио да прода кућу и да пресели у други крај. И стари отац његов сагласио се с тиме. Миле је продао своју кућу и земљу странцу за лепу свотицу, којој је стари отац придодао приличну уштеду своју, те су сви заједно преселили у друго место, где живе сами Срби, а пема изгледа, да ће и онамо продрти страна најезда. Како се чује, Миле се тамо лепо ожепио Орпкињом девојком, газдалук му лепо наиредује, сестра га нотпомаже и заступа матер, а старац љуља на коленима здрава унучића и гледа у њему подмладак свога имена, за које

је држао да ће га погрегаком синовом посве нестати. Приповедају, да се старац чисто подмладио. * •X- * А ти, моје лепо Српство, хоћеш ли се ти подмладити?! Геније, који бдије над судбином Србиновом, гаапуће ми, да хоћеш . . . Остао је здрав корен, из којега већ пробијају здраве младице. Настојаћемо, да те младице узрасту бујно. Натапаћемо их истинском просветом, закриљивати од непогода вером у сјајну српску будућност, снажити славном прошлошћу нагаом, гаат се — а да ће Бог! — развију у јако стабље, којем вигае никакве непогоде не ће моћи нахудити. Процвагаће Сриство и ојачати, и биће, гато је некад било. Јовап Добријевић

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ОД ОКТАВА ФЕЛ.ЕТА (Наставак)

"V I Исти дан. ПопоН. !Ш 1!ече ^ ил0 Ј е мање хучно и мање банално него досадашња вечера. „Нрисуетво ко!,чг ' к манданта сГ ЕБИв донело је мраза", вели Сесила. Ја мислим, да је само нешто изменило топ нашега маленор круга. — Често сам већ у друштву опазила утецај, који изазове одиста знаменит човек већ само својим нрисуством. И нехотице и незнајући даје свему неки нов вид. Са свим је свеједно, а говорио а ћутао; доста, да је ту. Сваки се труди да се колико може уздигне до њега, па се некако чисто подмлади. Тако се онда забавља све живље а забава се диже на виши нивб. Најнезнатнија питања постају важнија, весеље бива мирније и привлачније. РБеговим је присуством човек у исти мах и узнемирен и развесељен. Покаткад се осећа чисто лакгае, кад он оде, али ипак човек жали и чини му се да је његовим одласком понижен; човек опажа, да не полаже никакву важност на оно, што говори, јер он више не чује, нити на оно, што чини, јер он ништа не зна за то. Данас после подне одвезао се господин с!е Еоиусгсу на стаиицу, да дочека свога иријатеља, команданта сГЕБЊ; ја сам, пола случајно, а иола од радозналости, била у својој облачијоници, кад су кола узврјала у мало двориште; кад сам чула кола мало сам уклонила завесу. Господин сГ ЕБЊ скочио

је с кола па је смејући се раширио руке у сусрет господину с1с Еоиуогсу, који се, такођер смејући се, па грудима свога пријатеља спустио иа земљу. У тој малој пријатељекој церимонији учинило ми се да лежи дирљива успомена на страшни догађај код Кулмијера, те сам покушала жестоке душевие покреге за време битке и грозничаво јуначко одушевљење да прикажем себи на ова два лица, што се у овај мах смејала. Господин сГ Е1о1ш, дошао је на ручак преко к нама. То вам је човек средње величине, нешто укочене спољашности и оне строге и правилне елегаације, која карактерише официра у цивилу. Мора човек признати: лице господина сГ Е1Љ има нешто строго у себи, чак нешто немилостиво; лепе хладне црте, густи уфитиљени бркови, веома црне и веома мирне очи, то је све, што се опажа на први поглед, а то бага не задобија бог зна како. Но чим му око усана заигра најлакгаи осмејак, проспе се по том лицу израз доброте, који човеку улије поверења. Чим проговори неколико речи, човек се охрабри, јер његов је глас ванредно благ и мелодичан. Човек се и зачуди и обрадује, кад испод тих страшних бркова чује ту музику. Ја сам се за ручком чешће тако обрадовала, јер сам седела до њега. С почетка смо ћутали обоје; ја сам била нешто поплашена а управо можда ни