Stražilovo

488

он није био много слободнији од мене; јер ако он изгледа етрог, и ја се правим строга, па већ сам често опазила, да у први мах умем да застрашим. Наједаред пробије он лед па ће: „Госпођице, о Вама сам данас слушао доста." — Како то, господине? — Бећ сам дознао, да сте милостива срца према несрећнима. — Господине... — Ојутрос сте се веома лепо показали мом пријатељу Рожеру ... Ја већ знам! — Боже, ја мислим, да би на мом месту свако то исто био урадио. — Без сумње ... свако даје милостиље ... само се пита: како .. . На то сам ја одговорила, како ми његова хвала ласка, јер он уме чинити добра дела и за цело би господину Рожеру више био помагао, но што сам ја билћ. кадра. Он се наклони и рече тужним и благим гласом: — Не знам да ли сам му учинио велику услугу... што сам га оданде изнео. Нас двоје смо се били унутили. Сад није било више разлога да се зауставимо те тако наставимо, правећи једном другом коплименте а уз то исказујући своје назоре о многим стварима, нарочито о музици Рихарда Вагнера, коју он бегенише а ја не бегенишем. На жалост нас Сесила чудном будалаштином прекине. — Она се опет данас упела да засмеје нопу кад пије па на једаред две трешње, које су висиле о једној петељци, метне на врх свог носића па се стане намештати да их одржи у равнотежи. Сви се стали смејати а господа с!е Уа1пе8ве ударише одушевљено тапшати. Тада Сесила викне слугу, одели обе трешње, сваку метне на један тањир па рекне слузи : — Однесите ово господину Анрију <1е Уа1пе8§е. — Ово подајте господину Ренеју. Док су њих два поносито задевали трешње у рупице за дугмета на својим капутима, посматрао је командант сГ ЕТзНз тај призор некако као да се чуди. Сесила опази то па са обичном својом смелом најивношћу рече: — Ви се канда чудите, господине команданте? — Боже сачувај, госпођице! •— Извините... Изгледате заиста као да се чудите .. . Дед, будите искрени! Моја Вам шала изгледа прилично непристојна, је л' те? — Госпођице, све, што Ви чините, изгледа мени лепо. — Не ... имате право ... није било лепо ... али

ја ћу Вам разложити свој карактер, господине команданте. .. мој је карактер веома заплетен и чудновато склопљен ... и одмах ћете разумети како... у мени има и анђео и ђаво! — Боже мој, госпођице, рече господин сГ ЕШв, у том погледу има доста Вама равних . . . Сви ми имамо у себи анђела па се трудимо мање више да слушамо његов глас, а и ђавола па гледамо мање више да га ућуткамо ,.. Међу тим тај ђаво, који Вас је навео да обесите трешње о нос, мора да није баш тако опак ђаво! — Хвала, господине команданте! на то ће Сесила. Ја сам прогутала пилулу... но била је ушећерена. Као што сам јутрос рекла Вашој лепој сусеткињи: Ви сте прави отац за мене. Господин (1' ЕћНв насмеши се па се наклони а онда нас двоје наставимо иређашњи разговор. Ако смем закључивати по неким знацима, то мора да је тај храбри војник исто тако добар син и пријатељ. Некако озбиљно а уз то нежно каже: „моја мати". Па те се две речи непрестано враћају на његове усне. „Моја је мати желела ... То је рад моје матере. . . То се допада мојој матери" — чак му се у један мах отела реч „мама". На то је лако поруменео па се брзо поправио; но тај детињски назив, изречен благим тим гласом а са тог мушког лица, бејаше баш красан. После ручка приђе Сесила са несравњеном својом умиљатошћу команданту па му пружи руку, да утврде мир. Прилично се дуго разговарали у једном куту а уз то сваки час погледали преко у мене; отуд сам ја закључивала, да су говорили о мени. Кад је Сесила после прошла поред мене, шапнула ми је: „Ти, слатка, баш пустошиш по генералном штабу!" Мени није било ни на крај памети да пустошим; али ако та опаска хоће то да значи да сам му ја симпатична, то ми је онда веома мило. На неколико тренутака после тога замолише ме, да нешто отпевам. Имам доста јак и доста добро школован мезосопран, али не волим јавно да певам, па како то знају, то не наваљују много на мене. Међу тим ипак седнем за гласовир па иочнем из „Норме" кавагину: Сак1а сНуа —. Веома сам се зачудила, кад сам већ после неколико тактова опазила, како господин <Г ЕБНв лагано отвара врата па излази. То ми се учинило да није бог зна како учтиво. Но при свем том сам певала с вољом и са пажњом, као што обично све чиним што чиним. Баш сам завршила а сви ми стали повлађивати, у исти се мах опет појави госнодин сГ ЕННа па приђе мени.