Stražilovo

518

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ОД ОКТАВА ФЕЉЕТА (Наставак)

VIII 5 јг ла Јутрос, после скоро са свим иепреспаване 1ноћи, устала сам, кад је свануло, то јест у седам сахата, па сам наумила, да урадим нешто необично. Узела сам свој драгодени дневник нод пазухо, једном сам руком ухватила сунцобран а другом моју кутију од бамбуса, у којој има свега, што треба за писање, па сам са северне куле отишла на јужна врата. Та врата воде на широки друм, засађен дрвећем; од њега на лево има кривудав дрворед, на чијем је крају шумица, а у тој шумици има кип Флоре, Церере или Помоне, даље баштенски сто и три столице. Красно је то местанце, особито тако лепог летњег јутра; ту влада тајанствена полутама; лишће се ту сплело у густ, мрежаст сплет, кроз који једва прогледе два три комадића плавога геба. Овде онде баци сунце по који лак зрак над песак, над столице, над плећа богињина те изгледа као да зраци продиру кроз бојадисане прозоре црквене. Из белих цветова багремових шири се под јутарњом росом диван миомир, који подсећа на неранџе а из гудуре, која се не види, чује се роморење малога нотока, који лабудовцу доводи воду а овуда тајанствено протиче. Исто је тако тајанствено то, за што је госпођица Шарлота сГ Егга дошла на ту мисао, да потражи баш ово местанце па да ту метне на артију синоћне догађаје. Можда је хтела бујан венац сунчанога сјаја и цвећа да оплете око епизоде — око просте епизоде девојаштва свога, но епизоде, која ће — ако буде божја воља — можда бити први лист у животу једне жене. Јуче смо се после ручка, по свакидашњем обичају, раштркали по дворском дворишту, да онде уживамо свежи зрак вечерњи, који је био пуп миомира од ружа и мириса од цигара. Пушио је и госиодин <1е Еоиуегсу и лепо се наместио на својој клупи посред душека, којима смо га баш добро били опколили. Наједаред Сесила, вечито несташна као светлуцава звезда, дође на ту несретну мисао, да се поигра штаком свога рођака! Најпре ју је плашљиво стала загледати, за тим се обезобразила па је узела да се њом вежба у пуцању. Отац јој је ономадне послао био малу пушку а она је била себи нредузела, да њом истреби све зечеве и веверице из парка. Очекујући та јуначка дела вежбала се штаком, стала њом гађати на замишљене зечеве,

које су јој приказивали господа Анри и Рене с1е Уа1пев8е. Међу тим сам ја добро видела, како је Роже боно сабрао обрве а господин (Г ЕШз сгао гристи евоје бркове, те сам строго погледала у Сесилу, али узалуд. Како је била осокољена дипљењем своја два поштовача, дала се од лакомислености навести на свирепост; узела је штаку под пазухо па стала да иде као њен јадни богаљасти рођак. С великом озбиљношћу а без и најмање злобе корачила је тако неколико пута по дворишту, као што рече, само да види, да ли је то баш тако незгодно. Роже је силом хтео да се насмеши, али сам ја видела, како му се на челу накупиле боре. Хтела сам одмах да притрчим Сесили, да је опоменем да се смири, али ме је господин <Г предварио. Он јој је пришао брзо па јој полугласно а веома живахно рекао неколико речи, које ја нисам могла разабрати. Но са свим сам разговетно чула, кад му је Сесила одговорила: — Вечито поповање! — Но ово сте заслужили, рекао ,бих! — рече господин сГ ЕМ 18. Она као да је била тронута те као да је за један час била у недоумици, да ли да послуша свога анђела или ђавола. За тим полети брзим корацима до куће, наслони штаку на клупу, откине гранчицу јасмина са жбуна, који је под прозором, па хтеде гранчицу да задене Рожеру у рупицу од дугмета. — Де да те окитим, Рожеру! Роже јој искине гранчицу из руке па је баци на песак. — Ти ниси при себи! — рече. Онда устане, лако се наклони преда мпом па оде у свој стан. Чим је њега несгало склопи Сесила руке и слегне раменима. — Има часова, кад бих се могла убити! — викне. У исти се мах баци на клупу, нокрије лице рукама па зајеца. Господин <Г ЕЈзЊ погледа у мене> насмеши се па се онда сагне до Сесиле. — Немојте, госпођице — рече јој — то очајање је претерано !.. . Због такве маленкости . . . детињарије! . . . А сад, шта мислите — дода — да ли да ја заденем ту Вашу гранчицу ? Сесила је плакала и даље, но међу тим је дала знак да пристаје; онда је мало дигла главу па се кроз сузе насмешила на команданта.