Stražilovo

Кад је господин сГ ЕБНв у приповедању свом дошао дотле, окренуо се па зајецао. Ја се нисам могла уздржати да му недам руку. Он као да се зачудио; узео је моју руку па је чврсто стиснуо. — Је л' те, госпођице, Ви разумете шта човек осећа у оваквим часовима. — Разумем. Кад сам хтела да извучем своју руку из његове, није дао. — Ако је ишта на свету кадро учинити да заборавимо такве осећаје, то је за цело кадар овакав час, као што је овај. Ја не одговорим ништа а он пусти моју руку. — Пошто смо неко време ходили ћутећки заиитаћу ја:

— Није ли по вољи да уђемо ? — Мегш је право све, како Ви желите. Уђосмо у кућу. То је све. Али није ли то много, није ли то све, од стране тако мирна, тако часна човека? Кад се сетим његових речи, кад их читам, изгледају скоро незнатне, али израз, са којим их је говорио, нежни, срдачни тон — не беше ли то тон срца, које се нуди, које се жртвује, које сеподаје? Јесте, ја мислим тако — а ако по себи судим, то је такав тренутак, којега се две душе додирну и једна се у другу претопе, довољан, да их веже и споји за све веке, и на небу и на земљи. — Милостиви Боже, молим ти се: недај да се преварим. (Наставиће се)

Н О V К А ПРАДОМОВИНА СРБА (Свршетак)

IV Орби у Илирику Трачане западно од Валкана па све тамо до Сињега Мора називаху древни историјописци заједничкијем именом Илира (Иљура). Најзнатнија племена бијаху: Трибали, Дардани, Далмати, итд. Трибали живљаху од ријеке Искра далеко на запад ваљда све до ријеке Дрине. У вријеме Тукидидово бијаху тако силни, да су од силнога Царства Одриса отргли земље Гета и Кровића од Искра до Црнога Мора и од Дунава до Балкана. Почетком IV стољећа пр. Хр. провале на балканско полуострво Келти и скрше моћ Трибала. Келти и Трибали живљаху у вјечитоме непријатељству, док не дођоше Римљани те покоре оба народа. И на западу од ријеке Неретве па све до ријеке Војуше бијаше снажна илирска краљевина, коју су год. 167 Римљани заузели. Најзападнији крај Илирика између ријеке Саве и Сињега Мора покорише Римљани тек год. 78, јер су овђешња племена склопила савез и своју слободу храбро бранила. Обично се узимље. да је Илира у овијем ратовима нестало. То је пуно лакше изрећи него ли доказати. „Народи, за које се вели, да су проваљивали у Илирик, могли су заузети и посјести поједине дијелове његове, вели Шафарик, али није било никако у интересу освојача, да уништује урођенике, чије су их руке храниле. А и свађе у Европи лакше је било уништити народ него ли на балканском

полуострву, ђе урођеници и сада иослије петстогодишњега робовања надмашују најстрашнијега од свијех освојача, Турчина, и кога ће на скоро и наткрилити". Није нестало Илира, него је нестало њиховијех завојевача Келта и Римљана. Трибали, који су највише страдали од Келта, остадоше и надаље у својима исконскијем сједиштима, а Келти одоше страном на Балкан (данашњи Цинцари), страном у Дакију (данашњи Румуни) а што их је остало, живе данас у Арбанасима. Римљани опет нијесу покоравали народа, да их уништују, него да они народима господују а да народи њима служе. А да уздрже своје господство, оснивали су по освојеној земљи своје утврђене градове. Илирима бијаше римско а позније византијско господство несносно, и они су се отимали, кад год им се дала згода. Илири се ослободише римско-византијскога господства тек онда, кад су прекодунавски Словени почели проваљивати у Илирик. Махом на почетку V стољећа постаде у Илирику самосвојна краљевина, којом краљеваше Аларик (403 — 406), родом Гет. Ову гетско-илирску краљевину уништио је византијски цар Јустинијан. Али провале прекодунавскијех Слоиена учинише те Илирик постаде поново самосвојан. Са прекодунавским Словенима дошло је и у Илирик име „8с1аУ1, бсћтш" те се преноси и на Илире као на сроднике њихове.