Stražilovo

538

мном, некако особено звони, а кад говори са Сесилом, није тако. Како ли је њему у срцу? Јутрос сам шетала по парку па сам се непрестано питала то те то; шта више признајем, да сам мало и плакала, ма да иначе нисам брза на сузама. Али то непрестано потајно узбуђење, које ме мучи, скривени рат са најбољом другарицом, унутрашње борбе међу мојом савешћу и мојом дужношћу и мојим иријатељством, цело то мученигатво — та то и није ништа друго — грозно је потресло моје живце. На једном савијутку усамљенога дрвореда, којим сам гаетала, опазим на једаред госпођу с1е Глиуегсу, па кад сам нагло обрисала сузе, учини ми се, као да госпођа <1е ТЈоиуегсу, која је своју мараму носила У РУЦи, ради то исто, гато и ја. И она је дотле плакала; но није се могла прибрати тако брзо као ја. — Затекосте ме у очајању, рече она. — Да није господину Рожеру горе но обично? запитам ја. — Телесно није... али ме његово дугаевно расположење доводи до очајања . . . Неколико дана, од како је пристао, да у нашем друштву потражи

мало разоноде, мислила сам да с те стране опажам да је нешто боље; али сам се преварила ... Ја шта више мислим, да је то, гато је наново ушао у друштво, двогубо му изнело пред очи грсвоту његове немоћи те само још појачало његов бол и осећај попижености ... Ви то пе можете знати .. . али ја, која сам сваки дан сведок томе — сваки час наиђе на њега бес и горчина, која ме застраши и као матер и као хришћанку... Еј, слатко моје дете, рече, ухвативши ме за руку, у таквој нас несрећи може утешити само Бог!... А он у њега не верује или, што је још горе, ропта на њега! Од цркве бежи као ђаво од крста ... Само кад би хтео један једини пут да се помоли Вогу, био би мирнији, ако не и утегаен, то сам сигурна .. . Али не ће ... а бага ме воли .,. но никад јога, од како је страдао. нисам га могла намолити, да се помоли Богу ... а баш сам га клечећки молила... не ће па не ће! Кукавна жена зајеца од све душе. Еад се исплакала, погледасмо једна у другу те нађосмо бар нешто утехе у том, што нам се ојађена срца наша приближише једно другом. ће се)

ЧЕШКА КЊИЖЕВНОСТ ГОДИНЕ 1893 ОД ЈАРОСЛАВА КАМПЕРА

Тои(; сотргегк1ге ез(; 1:ои<; рагс1оппег. Ко познаје чешке малене, или боље рећи маличне политичке, социјалне и просветне прилике и небројене потегакоће, које из њих резултују, појмиће много гато шта, на што ће други можда презорно слегнути раменима. Са свим је наравна ствар, да ће малена књижевност створити пре што занимљиво, него знаменито. Чешки се таленти не могу развијати тако слободно као таленти у других народа; они су питомији, плагаљивији. Тегаки терет чегаких неповољних прилика смета им полету. Чим се макну да црпу са врела савременога живота, свуд се спотакну. Тим се разлаже чудновата чињеница, да се чегаки нацијонални живот а нарочито чегаке хиљадугодишње борбе о ексистенцију једва огледале у чешкој књижевности. Сад је дабогме друкчије. Чешка књижевност не живи сад више досадагањим идиличним назови-животом, не марећи за савремена врела питања. При првом јуригау модерних тежња срушила се трула романтична зграда и

није остало ништа од ње до сама прашина. Та победа истине свакако се има свести на ироучавање модерних страпих (нарочито руске и северних) литература. То нроучавање узима све више маха. Кинески зид, за којим су чешки старозаветни књижевни пророци затворен држали сав душевни живот народни, најзад је пробијен те кроз пролом струји свеж, слободан зрак. На пољу чешке писмености већ се развија пупољак, из којега ће се негда расцветати јака, модерна и нацијонално -индивидуална уметност. Садашња перијода чешке књижевности може се сматрати као стадијум прелаза. Свуд ври и кипи те није чудо, што садагањост у Чеха тек мало гато зрело уме да роди. У песништву (у ужем смислу) влада још увек стара школа. Њој припадају најбољи чешки песници: Јарослав Врхлицки, Сватоалук т Јех, Јулцје Цојер и Ј. В. Слпдек. Осим од Врхлицкога није године 1893 ни од једнога изашло повеће дело. Неуморни пак рад Врхлицкога донео је чешкој књи-