Stražilovo

537

стане трчати гго порти и нолугласно читати натписе по гробовима. Но наскоро јој пажњу привуче нешто друго. У селу је неко био умро те је насред гробља ископан био гроб, који је Сесилу необично стао занимати; по што му се приближила неколико пута пола радознало пола немирно, мало се по мало осмели па хтеде да погледа на дно. Но то је било потешко, јер је гроб свуд упаоколо био опкољен гомилом ископане земље и шљунка, који су под ногама понуштали. При свем том је она хтела да уради, што је наумила, па да би се без опасности могла нагнути над гроб, ухвати се једном руком за врх малена кипариса, који је био на суседном брежуљку, а другом се руком ослони о свој сунцобран. Ми смо видели, како је нагла своје вито попрсје те радознало стала завиривати у гроб. Господин (1' 151)118 махне свој посао и једним погледом схвати тај чудновати призор, који је био осветљен сунчаном светлошћу: дивно тело нагнуто над мрачни гроб, младо свеже лице пола се смеши а пола је исписана на љему зебња. Нагло преврне један лист у својој цртанци, као да је брзо хтео на другој страни да ухвати ту слику. За тим се наједаред дигне па повикне: — Пазите, госпођице! Тако Вам Бога, пазите! У исти мах смо сви били скочили. Кипарису, за који се Сесила ухватила једном руком, исекли су то јутро радници око гроба скоро све корење те сад попусти па се нагне за Сесилом; у исто се време и земља испод њених ногу откотрља, Сесила изгуби равнотежу, крикне, пружи руке па је наједаред нестане у раци. Ми смо потрчали, што смо брже могли, а наишао на нас осећај, који је тешко описати. Мени је било као да је кроза ме од главе до пете пројурила хладна муња. За час смо били онде. Кукавна се Сесила била дигла па је стојала непомично, са расплетеном косом, сва збуњена, а гледала у нас са неким чисто махнитим смешењем. Господа с1е Уа1пез8е су, као и ми, на њен крик били дотрчали па су сад прилично збуњено предлагали, како да се сиротица најлакше извади из страшнога гроба. Пружали смо јој руке доле, али узалуд. Та зна се већ, како су нам гробови обично дубоки. Неки су од господе предлагали, да донесемо уже, други су опет били за столице или лестве; међу тим је Сесила била у нервозну узбуђењу, које је могло постати опасно, ако се сувише отегне. Мирни и заповеднички глас господина сГ ЕБКв ућутка све; он нам даде знак, да се уклонимо. — Дед, госпођице! — рече смејући се. — Не

треба то одмах изгубити главу . . . луда шала, тај случај... мало само хладнокрвности па сте на пољу. Ја сам добар гимнастичар. Сад ћете видети! Пазите! Пустите да Вас оберучке ухватим под пазухо ! На ископаној се земљи спустио на једно колено па дигао Сесилу за плећа, смешећи се на њу и храбрећи је својим погледом; лагано се за тим исправи сам те је тако и она могла чврсто стати на земљу. Но у исти мах посрне, очи јој се заклопе те је тако лежала непомично, бледа као крпа, са полуотвореним ус.тима. — Кад опет дође к себи, рече нам господин сГ Е 1ј1]8, не сме више бити овде ... Ја ћу је однети онамо преко у вотњак.. . онде је лепо. То рекавши, понесе онесвеслу Сесилу на рукама па изађе из порте а ми му с оне стране друма отворимо врата од вотњака. Баш кад се он сагнуо да је нежно спусти на траву, отвори она очи па га за један тренутак погледа без свесги; онда дође са свим к себи па се насмеши на њ. — Увек као отац према мени! нрошапће. За тим опет склопи очи на наново онесвесне. Дотле су донели били воде. Ја јој пошкропим слепе очи, мало јој иопустим хаљину, па то је брзо доведе до свести. После четврт сахата пошли смо у двор. Делог смо се пута трудили, да тај догађај начинимо смешним, па смо се шалили, но није нам пошло за руком да са свим одагнамо сујеверпи утисак, који је догађај тај учинио на Сесилу. Ма да је покушавала да се с нама заједно смеје, била је ипак бледа и замигаљена. Можда ће том случају имати да захвали своју срећу. Ја сам иптла поред господина <Г ЕТзЊ, док ју је носио на рукама па сам видела израз његова лица, кад се нагао на лепу, спаваћиву главу ; није то био само израз симпатије и саучешћа, био је то израз најнежнијега дивљења ... Без сумње чак у слабости тога нежнога чељадета, којем вазда треба заштите, лежи моћан мамак за јаку душу. Еј, моја Сесила, нромисао божји тебе ја изабрао. XIII 30 јула Нема много новине. Сесила се све већма сагиба под иго и моћ господина 4' ЕМлз, то већ пада у очи и већ сав свет опажа то. Не знам, гата да мислим о њему. Он ми је загонетка. Истина је, да се на њему према Сесили види радозналост, живо интересовање. па чак и оданост; али, како 'се мени чини, нема нитпта, гато би — једва смем да кажем — личило једном од оних погледа, којима је пре тако често гледао у мене и које и сад јога по који нут као да опазим. Чак и глас му, кад говори са