Stražilovo

536

Она да ме задави милујући ме а ја најзад прошапћем: — Но шта је ? Шта ти је ? Она одмахне главом и испрекиданим, промуцаним речима одговори: — Ништа ... ништа ... ја не знам ... не знам заиста! Кад сам видела, да се мало нрибрала, поново навалим на њу питањима; за један час је оштро погледала у мене, као да се решила, да ми саопшти неку тајну; за тим уздахне дубоко па ни да би речи. Најзад јој пође за руком те ми наведе неки тобожњи разлог узбуђености и збуњености својој. Догод је, вели, из далека гледала на удадбу, мислила је о њој безбрижно као дете; но све гато се већма приближује и што чвшрћи облик добија, тим она све више појми озбиљност њену те се страши одлуке, која ће решити, да ли ће у животу бити срећна или несрећна. Завршила је с молбом, да је пустим, да се још неколико дана предомисли. Ја сам гледала да јој предочим, да она ту господу сувише дуго куша те ће њих двоје наједаред изгубити сву наду па отићи, ако се она скоро не реши. — Тим боље! Срећан им пут! — рече на то Сесила. Вратимо се у кућу те ја одмах одем горе у своју собу; једва сам чекала да будем сама те да мало уредим и умирим своје мисли. Не могу никако; збуњена ми је глава, збуњено ми је срце ... Да бар могу да оно не помислим о Сесили! Њену напрасну равнодушност према госоди Де УаЈпеззе, њене речи, њено ћутање, њене сузе могу само на 1'едан начин да разложим ... она љуби господина сГ ЕБНз или бар мисли да га љуби. То је њена тајна ... Благи Боже! Је ли то могуће?... Од свију болова, који могу на ме наићи, од свију јада, које може да зами<'ли моја уобразиља, то би било нешто најтеже, нешто најгоре. Сесила и ја супарнице! Љубомора међу нама двема! Бој, у којем морам жртвовати најверније пријатељство или најврелију љубав! Да страиша искушења !.. . Па не могу се више ни помолити Богу, да ми угатеди то искугаење.. . оно је догало ... оно је ту! Могу радити што хоћу, могу се Бог зна како трудити, да мисли своје уздигнем — ипак не могу пожелети, да његова љубав буде подељена .. . не могу ! Све, што могу чинити — а то ћу и учинити то је, да ћу тај бојак бити са најнепрекорнијом искреногаћу и поштењем, да не ћу рећи ни једне речи, која би могла шкодити Сесили, али и ни једне,

која би могла мени сувише хаснити — у осталом могу само са расцвељеним срцем, али и са мирном савешћу чекати, док он не изабере једну од нас... Кад би изабрао мене, Сесила би без сумње грозно морала патити — сиротица! Али ипак мислим колико је ја познаЈем, како је живахна, нежна, али и нестална — да би се утешила — ја никада! С иочетка га је срце више вукло к мени него к њој. Женско се у тим стварима никад не вара. У осталом опазила је то и моја мајка; а онда мислим и ја — ма да му ни из далека нисам равна да међу нама двома, међу нашим карактерима има више хармоније. Јесте да сам опазила да је хладнији према мени од оног леггог вечера амо, кад смо се онако добро разумели; но мора да га нешто тигати. Од тога се доба мало вигае забавља са Сесилом, или, боље рећи, посматра је са вигае радозналости; но ја мислим. да га она вигае развесељава, но што му се допада ... Међу тим — ко зна? . .. Еј моја кукавна, драга Сесила, како ли ми чиниш на жао! Зову ме да се прођемо. Ићи ће с нама и господин (Г Е1Љ. Сад, кад су ми се отвориле очи, може ми најнезнатнија прилика, најмања маленкост бити нешто, што ће решити ствар. XII Исти дан у вече На тој се шетњи чудно нешто десило Сесили. У два сахата сели смо на кола да се одвеземо до пароха, који нас је позвао да пецамо рибу. Његова кућа, одмах иоред цркве, на неколико је километара далеко од двора а лежи на обали малене реке, која, како ми се чини, утиче у Еру. Половина друштва поседа у башту, која као острво улази у реку, па се даде на пецање. Господин сГ ЕБНв, госпођа Ге Сћа^гез, њен муж и ја остадосмо на гробљу у порти. Црква, која је сакривена међу дрвећем, јесте леп неимарски споменик из петнаестога века а препрата њена и прозори јој јесу прави бисер фино цизеловане готике. Господин <Г ЈЉНз био је наумио да је прецрта. Донели су нам столица те се окуписмо око њега, стадосмо пратити његов рад и дивити се светлуцању на води и по шипражју. Био је диван дан. На крај пута, што води дуж порте, има стар мален дрвен мост а према нама, на другој страни, диже се стеновит брежуљак са зеленим врхом. У све смо то ми гледали, седећи под старим растом. Не прође дуго а наједаред ево ти Сесиле, којој се већ досадило пецати, но канда и то, што онде не бегае господина <Г ЕШз. Као лептир стане летуцати око њега; после