Stražilovo

550

о њима. Ја сам у осгалом још пре знала, да му његова повученост није сметала, да много добро почини у околини, у којој је био веома омиљен. Кад смо дошли у парк, опазили смо на савијутку једнога дрвореда троје њих, који су лагано ишли пред нама; били су то : госпођа с1е Еоиуегсу, господин <Г ЕБНз и Сесила. Као да се здраво изненадили, кад су мене видели с господином Рожером. — Мати, викне он, смешећи се, ја мишљах да сам отео и одвео госпођицу <Г Егга а она отела и одвела мене. .. А знаш ли, камо ме је одвела? . .. Не знаш! .. . И не слутиш .. . Но, оставићу њој ту радост, да ти она сама саопшти. Скочим с кола па госпођу <1е Еоиуегсу, која је изгледала да је све већма и већма узнемирена, повучем у страну и пришапнем јој: — Одвела сам га у цркву... молио се Богу! Она крикне иа ме жестоко притисне на своје груди. — Ох, моје слатко, слатко дете! А после мале почивке, уздахнувши, дода: — Као што се чини, сва ми срећа долази уједаред . . . та знате ваљда ... Сесила... ? Па ми покаже Сесилу крај господина <Г ЕЉЊ. — Да, знам, рекох. Ко би икад могао помислити, да ће она изабрати тако разборито и да ће он са своје стране ... Е, има и добри Бог дана, кад је баш добар! Међу тим је Сесила мене узела била за руку па сад молећиво рече својој тетци: — Оставите ме с њом насамо ! Госпођа <Ге Еогггегсу и господин <Г ЕБНа оду лагано, ћеретајући с господином Рожером, који је коња терао са свим лагано. Сесила повуче мене са собом па ме по краткој, кривудавој путањи поведе у веома удаљен део парка, у тако звану еремитажу. У околици причају, да је на том месту била негда ћелија неког пустињака, којој трагове налазе у неким рушевинама, што их је пола прекрио брежуљак, сав обрастао ружама. Једина, скоро са свим одржана развалина јесте малена и врло стара зграда у облику неке врсте сводасте архе, иод којом у малу кориту извире извор иотоку, што тече кроз шуму. Повелик комад земље унаоколо мора да је становнику разорене ћелије слулшо као башта, данас је то изравњена честа, нека врста шеталишта, по којој су овде онде одржане групе висока дрвећа. Тај крај изгледа особено умилан па ипак диваљ; има нешто од неке свете долине, неке угодне самоће, која подсећа на крајеве, у којима се у близини старинског студенца одигравају вилинске и пастирске игре.

Онамо ме је одвела Сесила а путем није ни речи прословила; онда ме је погледала са забринутом нежношћу па ми, бризнувгаи у плач, пала око врата. — Еј, стала је јецати, ја га отимам од тебе... ја га отимам од тебе! И ја проплачем па прошапнем: — Баш си луда!... ПГга то мислиш којешта?... Немој себи бамбадава кварити срећу! — Ти си била тако добра спрам мене, настави она, плачући, тако племенита .. . он ми је рекао ... Ах, ти си једина била њега достојна. . . ти једина.. . Ти га ваљда ниси и сувише љубила, је ли? —- Али, слатка, не говори којешта. . . та ја сам му била само пријатељица. — Ја, ја га обожавам . . . Слушај. . . овде, на овом дивном "местанцету, ту ми је рекао, да ме љуби... ту ме је питао, да ли хоћу да му будем љуба вереница .. . па ту бих волела да ме сахране, кад умрем — мислиш ли ти, да то може бити? — То не знам, злато моје .. . али зиаш ли ти, да говориш све којешта. — То је за то, што одиста нисам са свим при себи . .. Али да ли ће он бити са мном срећан . .. шта ти мислиш ? ... А ја бих тако волела, да буде срећан! — Биће он срећан, чедо моје Дакле ми ништа није било уштеђено. — Прекидам причу, не могу да је наставим. Шта да радим ? — Видећу сутра . . . питаћу мајку. Решила сам се да јој све кажем. Ху 2 августа И моја је мајка, као и цео двор, Дознала синоћ за то, да се Сесила верила. Ма да мора да је зацело у највећем степену била ожалошћена па чак и озлојеђена, ипак је новину дочекала мирно, ведро, са смешењем, а то је за ме био добар пример. Само, кад ме је оставила на степеници, рекла је просто: — Тај господии има комичан укус! Јутрос ме је иреухитрила те ушла у моју собу, баш кад сам се ја пробудила од веома кратка сна. По што ми је снажно стисла руку, рекла ми је: — Злато моје, овај час су ми госпођа <Ге Ваиуев и госпођа с1е Сћа^гев саопштиле, да ће још данас отпутовати са својом браћом. Могу само изјавити, да ми се њихово понашање свиди веома смешно ; то значи признати своје разочарање, свој јед — то је малично, то је јаднички!. .. Нас две смо и сувише поносите за такво што, је ли, чедо моје? — Тако је, мајко. — Нас две умемо подносити с достојанством, па ма да ће бити веома незгодно, остаћемо ипак