Stražilovo

551

још четирнаест дана или три недеље овде те ћемо се чинити невеште — бар то је моје мишљење. . . Хоћеш ли ти то моћи поднети ? — Трудићу се. — У осталом, чедо моје, у овакву случају је бегство исто тако неразборито, као што је нечасно ... Боље је навикнути се на учинак и оштро му гледати у очи те тиме ослабити утедај му . .. је ли да је тако? — Ја још не знам. — Но, па видећеш ... Успређе ли то твоју снагу, отпутоваћемо. Мораш ми већ опростити, чедо моје, што твоју невољу схватам нешто суровије, место да плачем с тобом . .. паметније је, видиш .. . човек не сме никад мазити своје боле ... Дај да те пољубим .. . ти знаш, да те ја волим! Па онда оде натраг у своју собу, да се, као што ја мислим, сама исплаче. Резултат мога размишљања преконоћ јесте овај: Тако сам често у животу чула, како исмевају вечност љубави а о сталности срца, нарочито у женскиња, говоре као о бајци, те не смем себе у том погледу да узмем као изузетак; но ипак никако не могу да замислим, да ће моје срце икада, чак и у најдаљој будућности, дати места осећају, који би истиснуо прву љубав. Да ли оправдано или не —

ја сам уверена, да ћу вазда љубити човека, кога сам једаред стала љубити са свом страшћу, са свом душом, с пуном снагом свега свога бића. Не могу ни да замислим, да бих икада, с овим осећајем у срцу, могла поћи за другога. Ако се у унутрашњости мојој не деси веома велика нромена — а то ја нити очекујем нити желим — никад се не ћу удати. Док ми Бог поживи моју мајку, живећу код ње и за њу. Ако њу преживим, вратићу се у манастир, у којем сам провела своју младост и никад више не ћу изаћи из њега. Знам, да онда не ћу бити са свим несрећна; дабогме да ћу понети онамо јада, али ћу онде наћи утехе. Не узевши у обзир појезију манастирског живота, моћи ћу у свом учитељичком раду бар привидно наћи пожртвовне материнске љубави, кад ми је већ суђено, да материнску љубав познам само привидно. Што сам некад чинила за Сесилу, чинићу онда за друге и у том ћу наћи отштете за породицу. По што сам толико на чисто изашла с будућношћу, радићу како жели моја мајка, њен понос одговара мом поносу. Стидела бих се, кад бих напрасним одласком доказала, да ми није право. Без сумње ћу много патити; али ја мислим, да ми је јучерашњи дан дао да окусим све, што у том човек може претрпети. :ће се)

МАРКО КРАЈБЕВИИ И МУСА ЖЕЏИЈА

Пије пиво турско момче младо, У Стамболу у пјаној механи, Пола пије, пола дору даје, А дорату тихо говорио: „0, дорате, моје десно крило! „Ево дворих цара честитога, „Дворих цара девет годин' дана „0 свом трошку и ашлуку моме „Не даде ми паре, ни динара; „Не даде ми коња од мејдана; „ Не даде ми силха, ни оружје; „Не даде ми Босне пашалука; „Иит' ми даде Руменлије равне; „Нит' ми даде Анадола црна „Вјера моја ни дворит' га не ћу! „Ја ћу јунак у Приморје сићи, „У Приморју мјесто загледати,

„Па ћу танку начинити кулу, „Око куле ићи кат авлију, „У авлију воду доводити, „Па се јунак хаси учинити. „Разбијаћу бале и товаре, „И царске ћу џаде уставити „И царску ћу хазну отимати „А цара ћу на мејдан зазвати." Што је пјано момче говорило, То тријезно момче учинило; Ја, које је турско момче младо? — Да бијаше Муса ћесеџија! Муса јунак у Приморје сиђе; У Приморју мјесто загледао, На је танку начинио кулу. Око куле ићи кат авлију, У авлију воду доводио;