Stražilovo

587

у овијема клањају који вјерују у Мухамеда, а да се у онијема Богу моле који вјерују у Христа«. Православна вјера годила је духу и ћуди српској много више него ли католичка. Метафизика, која превлађује у хриптћанском јелинству, привлачи народе, који су од ирироде наклоњени мистичнијем идејама. Зато православни манастири, усамљени у мркијем горама, или уздигнути на стрменитијем брдима, приказиваху се онијем јуначкијем племенима овенчани сјајем вјере и блијеском паде, као умна светилишта. гдје но свећеници храњаху освештену ватру идеја, где се покајници мољаху Богу за свој народ, пророци оплакиваху својим лелеком побјеђене, и у часу одређеном божјим промислом дозиваху живе на борбу и смрт. За четири стотине година, Србија, закопана на Косову, сваки дан ускрсава у срцу својијех сипова. Ниједан од њих не вјерује да је њихова јунака Лазара нестало у кобноме боју. Не; скривен је у зраку за конреном непрозирнијех тајана, као Бог за звјезданим небеским сводом. Апостоли, који су крстили Српсгво, сишли су са својих олтара, да га милостиво приме и заштите; војска, којом је управљао, причестила се клечећи, и у тој причести примила с божанственијем хл^ебом бесмртну наду, е ће једног дана видјети свог владаоца гдје слази из невидовног храма на видљиви пријесто српски Предања, тајанствене ластавице, долазећи од Јерусалима до Биограда једнијем летом, по што су се дотакле својим крилима праха Голготског и воде Јорданске, шапућу по горама и пред вратима српскијех манастира родољубне приче, које могу само српске уши и српска срца да чују и схвате. Јадни народ! Његово је мучеништво једна од најгрознијих трагедија што нам је забиљежила историја, а његова брда највиши и можда најкрвавији Калварији, на којима су се разапињали народи. Ирогоњени, мучени, њихов живот, за три дуга вијека, сличи смрти. Зулумћари протјераше дио њих из градова у скровите шуме, те их принудише да живе као дивљаци, да се ломе ио кланцима, да се одијевају кором и личином од стабала. Оии, који остадоше по градовима, иђаху погнута чела, с очима упртијем у земљу. Кад би подигли главу, вељаху им, е су је дигли да потраже небеску свјетлост и с њоме слободу; кад би дигли очи, вељаху им, е су их дигли да погледају

своје крвнике, те да на њих кидишу. Једне би силом истрзали из крила породица им, да на осамљеном огњишту не говоре о отаџбини са синовима, а у брачној ложници са вјерпијем љубама. Друге би смицали, да народ окује у звијезде њихово мучеништво, прије нег се у њима живијема распали гњев јуначки. Такав бијаше ужас, да су старци и жене ишли ка најсрчанијим од свога племена, те их заклињали: Уби ме, али ме не дај у руке нашим крвницима! Колико је пута горштак, одмећући се гори у хајдуке, зграбио за косу своју вјереницу, која га гледаше очима пунијем жарке љубави, те јој са страховитијем криком ринуо у срце ханџар, примајући на уздарје пошљедњи осмијех оне узвишене мученице, преображене у крваву жртву! Главни јунак у борби за независност у Србији убио је својом руком старог и милог оца свог. У оном вјечном ропству, у оној стољетној невољи стекло је ово племе неку см.јесу одушевљења и претворности, себичности и пожртвовања, снаге и лукавства, којој се мораш управ чудити, а која њему даје, уз увиђавност и вјештипу слабијех, сву енергију и сву моћ снажнијех. Ја не познам историје, која би заслуживала више нажње и проучавања, него ли је заслужује историја борбе за независност у Србији. Када их вас свијет бијаше саме оставио, Срби се дигоше до висине нај јачих народа несвладаном силом свог карактера и неизрецивом крјепошћу своје мисли; али увијек мјерећи препоне и тешкоће, којима им се опираше стварност, послужише се кашто устрпљењем и досјетљивошћу, на чак и лукавством, кад не могоше да успију сеагом и оружјем. Њихове су мишице заиста моћне, али су вазда на служби лукавом разуму њихову. Својство, којим се одликују, то је нека узвишена себичност. У средњем вијеку бранили су се Римом од Цариграда, а Цариградом од Рима ; у деветнаестом стољећу ослонише се на Русију супрот Турака, а на Турску супрот Руса. Како им кад узбуде корисније, биће они или народ робова, или народ јунака; метанисаће као слабе калуђерице у усамљенијем манастирима, досађујући небу својим молитвама и сузама, или ће изићи на бојно поље оружани и смјели, као борци старе Јеладе, готови да претворе своје кланце у нове Термопиле. Ничија ствар не ће потрести челичне им