Stražilovo

590

грозна заблуда. Она сама одричући се спаја оба срећна чељадета, но за тим, не могући савладати горке обмане и посрамљена сама нред собом, скочи у језеро и тим оконча свој промашени живот. Нико не ће рећи, да је то неприродно, само ће најсуровији човек на одру те самртнице прошалити се и исмејати ју, бесприетрастан ће читалад шта више сажаљавати кукавну, у љубави јој невино тако неизлечиво позлеђену жену те ће у њему настати сви трагички осећаји, које „Сафа" хоће да искупи. Да би се аналогија извела потпуно, морала би ону Рускињу при свем одушевљењу јој за науку подбадати јака чежња за љубавном срећом а морала би прекужити све оне горчине, како их песница са Лезба казује у стиховима, из којих говори и Грилпарцерова рођеиа несрећа: „Не имати и губити ја знам! Илгубила сам раио родиоце И сестрице и браћу рођену, Што груд ми верну сви позледииге. Кривица пола, пола судбе ћуд До Ахеронта одагна их све. Незахвалништво и лицемера Колико тишти, ја искусих већ. У ових' грудих ја већ осетих, Да пријатељство уме варати: Не имати и губити ја знам!" Ко се после многоструко препаћена бола са последњом снагом младости на измаку, са свом силом врела срца ухвати за идол, као Сафа за Фаона, може се до душе ипак мирно вратити науци и уметности и у њој наћи потпуну накнаду, ако честита, племенита језгра његово биће диже високо над свакидашњост те је учи да се са натчовечиим пожртвовањем одрече рођене своје среће, благосиљајући срећно двоје драгих; но такво што никад не ће поћи за руком страсној жени, коју је љубав оманула. Већ сам стид, што је из оних виших сфера сашла те љуби човека, који није достојан те љубави а још он њу презире, неодољиво гони на скок у море, у слане вале, који чисте, који посвећују. Једино се тако и драматички и логички може решити та ствар. Сафа у смрти тражи да се опрости мука у животу, но још више тражи да се очисти, да одмазди, да се посвети а то може само тако. Ту треба филистарска душа, у које нема ни најмање појезије, на да воли видети песницу да даље живи као нека свекрва. младенцима па да деци Фаона и Мелите прича бајке. Није то да се изведе завршан ефекат онако гго оперски, него се по најунутрашњијој, трагичној нужди спасава Сафа из конфликата, који се никад више не могу са свим чисто изгладити, спасава се из венца овога жића,

који је за њу за навек раскинут па иде до вишњих богова, „повратила се међу своје сад". „Сафа" значи у неком смислу нитање, на које тек „Либуса" даје одговора. ТТитање о правом одношају оба спола једнога према другом занимало је Грилпарцера као модерног песника и донде већ веома јако. У „Прабаби" се Берта безусловно покорава вољи мушкарчевој, но Сафа је и сувише развијена, а да би се могла тако подати, ма да свим срцем тежи за тим. Она је рада са свим да буде Фаонова поданица, но он остаје њен поданик, чак и онде, где се побуни против ње, а Мелита без по муке постиже оно, за чим се Сафа онако узалудно отима, јер њој приличи нлашљива слабост, којој само сенку онако ревносно тражи њена господарица. У „Медеји" сгоји Колхиђанка са својим надмоћним умењем крај само храброга Јозона као Сафа крај Фаона, њега нешто привлачи Ереузи као Фаона Мелити. Нотискивањем Маргите, завођењем Берте и преваром Кунигундином прелива се женско нитање преко у брак и брачно право. Едрита бежи од иаметнуте удадбе, да се уда по срцу, у одагнаној Ј!астији фрагмента „ Естире" из далека се јавља сличан конфликат. Другу једну варијацију брачног питања даје „Јеврејка Толеђаика". Дон Цезар у „Братском спору у дому хапсбуршком" лако би неиравду да нанесе Лукрецији, као што је његов отац, цар, некад скривио његовој матери. Тек „Либуса" даје најзгоднију комбинацију као смер тим блудњама, душевно знамениту жену у верној заједници са човеком, који је душевно исто тако знаменит, а у практичној ваљаности и јачи. Тако долази дисонанција, најпре у „Сафи" снажно ударена, у „Либуси" до најзрелијег хармоничног решења. Као реалистичан трагичар показује се Грилпарцер ту пре свега у карактеристици Мелите. Зна он добро, да се вештипа драматизовања понајвише састоји у том да се пусте лица да изговоре, што на јавн тек тавно осећају, но да се нусте да то чине као ирави људи а не као фигуре у трагедији. Одмерени, нехотичии глас природни и на позорници често већма уме да убеди него и највештачкија беседа; најсјајнију реторику уме да утуче ириродан крик мучена срца. Где се Лујза (у „Сплетци и љубави") иред Милфордовом одриче свога драгана, казује своје осећаје полетним речима; и Мелита свога миљеника тек „секирама пакленим" може „да отргне са свога раскрвављенога срца", ио она све своје осећаје стискује у ово неколико речи, које збори, обгрливши Сафина колена: „То ја сам, СаФО! Ево руже, нај! И љега узми, живот! — Где је нож?"