Stražilovo

591

Тако говори природа, тако је вазда говорила те само то иристаје бићу чеда природина. Та се нарав Мелитина истиче одмах у првој појави, техничком ремеку. Једним махом уводи клицање Рамново у радњу и ништа није природније по да се он у радосном осећају ноноса љути, гато Мелита одмах не схваћа важност дивнога тренутка, и да у заносној беседи проповеда славу Сафину, а гледалац том приликом брзо дознаје, ко је Сафа и да се баш враћа дому као победилица у Олимпији. Уједпо нам се Мелита јавља као душевно мало развијена, она не може себи да разјасни, шта то тако узбуђује мирнога, озбиљнога Рамна, ио и кад га разуме, на његово питање: Видите л' венац?" одговара: „Видим само њу!" У том лежи опет оно неописано мило и умиљато у њену карактеру. Она не опажа, као Рамнес, пре свега знамење славе, него само Сафу, која се после дуга одсуства враћа, и њена би радост била исго тако права радост, да Сафа и није извојевала себи победни венац нред свом Грчком. У осталом се Рамнес том успеху радује још нарочито из индивидуалног разлога, што је он први учио Сафу оној уметности која сад „У авезде диже дично име јој!"

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ (теогдез Ј^гШоп. ЕШге 51ауез: Зегћез, Ви1^агез е! Низзез. 1 књ. на 8-ни, стр. 423. Рашз, издавалац: 8ос1е1зе (1е8 6сг1Уа)П8 :Ггап§а18. 1894. Стаје Франака 3,50. — Да би избегли прекомерну спекулацију појединих књижара-издавача, образовао је велик број Француских писаца у Паризу неку врсту кооперативног синдиката, Друштво француских лисаца, који има за сврху, да публикује дела својих чланова. Трошком овога синдиката изађе и горње дело. Писац овога дела долази у ред оних многобројних публициста, који, путујући по Истоку, изучавају његове народе и у својим студијама упознају Запад са њима. (х. ЈГИНоп се бавио, у више прилика, дуже времена у Србији и у Бугарској, на сваки начин као дописник Хавасове агенције , јер и само ово дело посветио је Ес1оиаг(1 Бе1зеу-у, директору исте, као његов сарадник. Он вели, да је био сведок многих политичких догађаја у овим земљама, које беху позорница за минулих дванаест година. Три одељка (I—IIГ, стр. 1 - 38) носветио је Србији у 1##5 години, где говори о тадашњим политичким приликама, сликајући — поред неколиких личних успомена — неке државне уставе, наравно све то доста површно и једнострано. У девет одељака (XIII—XXI, стр. 169—303) говори о срнско-бугарској војни , у којој је учествовао као дописник. И он, као сви до сада, осуђује Србију и њене ондашње државнике за овај братоубилачки рат, чије ће кобне последице још за дуго осећати српски народ. Изврсним стилом, ма да је често по-

С тим се спаја друга једна већа црта. Он, највернији јој слуга, мисли да није лепо, да женске учествују у јавном величању Сафину, женској је месго у кући а не на улици; ако је то тако, онда границе с тога прекорачава куд и камо већма, бити предмет тој гласној светковини. Ту се већ полако додирује женско питање, ту већ лежи клица за све позније занлете, у колико су последице том, што се Сафа дигла тако високо над остале женске. А и први јачи моменат јавља се ту с Мелитиним питањем за онај „узорити лик" крај господарице. Тако нам се пажња обраћа на Фаона још пре но што се он појави а уједно се тим одушевљеним оиисом већма разјашњава утецај, који је поглед на њ у Олимпији изазвао у Сафе. Еад би Мелита онда остала, ма да је Рамнес тера, то би јој на то дала права исто тако оданост према младићу, која се незнано већ јавља, ма да му се сад зацело не диви као лепој слици, као и њена нежност према господарици, која се за њу стара матерински. Толико и још више крију тих четрдесет стихова; то је као у „Јеврејци Толеђанци", где се такођер у првој појави одмота цео комад. (Наставиће се)

мешан с хумором и сарказмом, описује ову кампању; нарочито су му интересне оне странице, где говори о немаштини и сиротињи српске војске. Наравно, ма да је био очевидац, писац доста претерује, али ипак, верујте ми, тежина његових речи много је већа за Србина, кад их прочита на коме страну језику. Највећи део својих успомена посвегио је писац Бугарској и Русији, обраћајући нарочиту пажњу њиховим међусобним политичким односима. Он нам овде говори о улози Русије од дана, када је Бугаре ослободила, па до коначног прекида са њима. Русија је могла да привуче себи бугарски народ, који ју сматра за своју ослободитељку. Ну, највећа њена погрешка, вели ЕППоп, састоји се у томе, што је Бугарима дала парламенат. Он јој је покварио њене рачуне, па кад је хтела после да га уништи, било је већ доцкан. Тај, назовимо га, парламенат довео је у судар агенте и генерале руске са Бугарима. Руски генерали, као министри од 1881—1883 године, колебаху се међу многобројним политичким Фракцијама, које је баш тај парламенат створио, а остали званични руски агенти помагаху и ободрав'аху разне руске спекуланте, који гледаху само своје личне интересе, и на тај се начин још више замрсише њихови међусобни односи, о којима руска дипломација није, можда, ни сањала. Бугари, видећи тежње руских агената напусте их са свим, прибирајући своју снагу за очување народне независности. Знамо, како је свршио Каулбарс са својом мисијом, која се сматра као лично дело цара Александра. Природно је, да је