Stražilovo

584

на свету, то се најзад јавио неколико пута код нас мало ђорнут, да не кажем пијан. Ничега се на свету не гадим толико, колико пијана човека, те се чудим женама — на зкалост их има много — којима је то смешно или које то чак и не опажају. Кнежевић, који је морао видети, како о њему мислим, кад ми тако изађе пред очи, обазрео се на то те се умерио. Тим је крунисао низ својих поправака под мојим утедајем. Ти мали тријумфи, којима се мој муж од срца смејао, стадоше најпосле и мене занимати те ми поласкаше. Но међу тим нисам веровала свим тим жртвама те сам се питала, да ли он можда себи обриче какву накнаду за то ? па та неодређена брига одржавала ме је према њему вазда у некој врсти обране, а то је он добро опажао. Једаред смо у вече шетали по једној од наших тераса; лепота ноћи, чисто опојни мирис нераш,шна цвећа и љубичица, којега је пун био зрак, дигоше његов разговор у појетичније висине но обично. По како сам га ја прилично сухопарно повлачила доле иа земљу, то ће он рећи: — Боже, милостива госпођо, ја заиста не знам шта да радим, да обезоружам Ваше предрасуде против мене; не бих ли Вам се допао, побацао сам у море све своје погрешке, једну за другом... одрекао сам се свега .,. не картам се више, не пијем, и тако даље.. . шта хоћете још више ? Хоћете ли да постанем калуђер? 11а реците! — Хоћу само још једно, одговорим просто, а то је, да никад не дате да посумњам у Ваше нријатељство према мом мужу. На то се он с поштовањем наклони и од тога, је часа нестало из његових речи и сваке двосмислене сенке. У то је време Сесила по други пут са својим мужем дошла у Ницу, да нас походе. Нас смо две све једнако писале једна другој често и много. Судећи по њеним писмима била је срећна, ма да ми се чинило, као да јој је највећа радост, кад је у велику друштву. Доптла ми је сад још лепша и заиста дивна, но удадбом се није ни најмање изменила а вечито је била узбуђена и површна. У њену нонашању према господину <Г ЈЗБЊ било је нешто као неко страшљиво усиљавање, које ми је упало у очи; он са своје сгране био је према њој благ но уздржљив. Овога другога пута било ми је чудно, шта више сам се готово уплашила, кад сам осетила, колика је још једнако његова моћ нада мном: нисам могла да чујем тон његова гласа а да се не узнемирим. Још није био код нас ни двадесет и четир сахата а ја сам већ тражила средства, да га уклоним, да боравак његов прекратим. Он ми је

сам дао повода томе нешто преухитреном, непромишљеном примедбом, коју сам од онда себи разложила, но која ми је тада била са свим неразумљива. Је ли и*ој муж у свом срцу у потаји слутио, како је мом срцу или је већ осећао нрве почетке мучној бољи, која му је претила, ја не знам, али већ првих дана по доласку господина и госпође (1' ЕБНз на очиглед је ностао нерасположенији. Господин сГ ЕБНв запита ме једног јутра поверљивим, нешто нлашљивим тоном, да ли сам опазила ту промену на Рожеру. Кад му ја рекох да јесам, поче он пола смејући се пола озбиљно приговарати, што господин с!е Утапе долази до нас тако често. Да није можда — рече — то ироузроковало те је Роже тако надражљив. Како сам знала, да је мој муж био што мирнији, можда чак и сувише миран што се тиче киежевића, могла сам бити сигурна, да командант сГ ЕБНв у овом случају није био његов тумач, него је то рекао на своју руку а то ме је увредило до дна душе. Ја нисам никаква светитељка: како тако сам му опростила, нгго је Сесилу мени претпоставио те њу узео, ма да се пре тога мени удварао; но то, што је мислио да има права да ме контролише у мом браку, то је већ било и сувише. — Господине команданте, рекох, кад сте већ тако добри те се интересујете за тајне мога дома и за мир мога браке, то ћу Вам рећи, да у својим нретпоставкама и имате и немате право. Имате, рекла бих, право, ако нерасположење мога мужа приписујете малој љубомори... али се љуто варате, што се тиче предмета тој љубомори. Кад сам то рекла, здраво је побледео, наклонио се иа отишао од мене. На два дана после тога рече нам, да је позван натраг у Париз, па још тога вечера отпутује онамо, но жену своју остави код нас. Сећам се, да ме је Сесила други дан, по што је он отпутовао, запитала: — Верујеш ли ти, да је мој муж срећан ? — Али, слатка, ти то мораш боље знати него ја. — Бојим се, одврати она, вртећи својом лепом главицом, бојим се да није срећан. .. Ја сам му сувише површна, сувише светска, сувише му тежим за уживањем ... Њега иовлачим за собом . . . кукавни сГ ЕППа! Ја пребацујем себи .. . али тако живим и даље . .. Једнако онај ђаво, што је у мени, сећаш ли се још? .. . Није ли ти се потужио? Није ли ти рекао, да је несрећан, одиста није? Ја јој по души одговорим, да ми госнодин сГ ЕННа није рекао ништа, а она се онда опет развесели. Остала је код нас неких четрнаест дана, но ма да