Stražilovo

602

То ме је нисмо поплашило, не само са збуњености, која се огледа у сваком ретку, него и са чудне журбе, с којом се Сесила први пут тужи на иогрешке свога мужа, на које као да се до сад није ни освртала. Изгледало је, као да их је на једаред открила, јер је гледала да нађе ма шта, чиме ће себи створити или приправити извину. Одговорила сам јој још истога дана веома опширно а гледала сам, да јој узбуђење уталожим тим, што сам је уверавала о свом искреном пријатељству, које се до душе на час два било потресло, но ипак је за то остало несмањено и непромењено; за тим сам прешла на њу, па сам гледала да докажем, како се њен муж огрешио о њу само тим, што јој је сувише иопуштао; како му она не може пребацивати, нгго није занемарио своје послове, свој позив и своју будућност, не би ли само могао свуда ићи са женом својом; како би она била прва, која би га укорела била с тога а у себи осетила била да је повређена у свом поносу; како по правди он има више разлога да се потужи на њу, да га пе љуби, јер он је њој већ принео многу жртву, она пак њему још ниједну; како можда, шта више зацело, господин (1' ЕБНа у дну срца свога њој то исто приговара, што она њему; како само до ње стоји да се отклони хладноћа, која влада међу њима двома, и како ја имам разлога мислити, да ће сваки покушај с њене стране, да се зближи мужу свом, он дочекати са захвалношћу, чак са одушевљењем; у осталом сам се ја заветовала, да ћу отклонити неспоразум, који се ушуњао међу њих, па ако само мало хоће да ми помогне, видеће већ после Нове Године, како ће срећа се настанити у њихову дому, чим само њој једаред омили кућа. На нослетку сам је још подсетила, како ју је муж пред полазак молио, да му пише сваки дан, па сам је преклињала, да ту његову жељу, која никако није доказ равнодушности, од сад узме мало озбиљније, но што је радила с почетка. Кад је то нисмо отишло, била сам умиренија, но још сам се већма умирила, кад сам после неколико дана добила од Сесиле прекратко писмо. из којега је провиривала мирноћа и увиђавност. Захвалила ми је најнежније и рекла, како имам право; она је сама иоткопала своју срећу, но сад се одлучила, да све поправи; с нестрпљењем очекује, да јој се врати муж, како би одмах почела нов живот: но при свем том, додаде, чека га са страхом, јер њена оданост према њему свагда је била помешана са нешто страха. Те речи, ма да се ни најмање нису слагале с тоном прошлога нисма, изгледале су ми природне

и истините, па како сам знала, да ће се господин сГ ^БНз идуће недеље вратити у Париз, осећала сам како ми нестаје свих црних слутња, које сам са собом нонела била у Луверси. 17 децембра у вече баш смо биле повечерале, моја свекрва, ћерка ми и ја, кад нам се учини, да с поља чујемо прапорце и бич. Изненадимо се све три па станемо слуктити. Моја је свекрва живела са свим повучено; осим свештеника и лечиика, који су долазили нрекодан, није иам нико долазио а како је време на пољу било веома сурово и хладно, тим смо се мање надали, да ће нам ко стран доћи у походе. Било се јако смрзло а од синоћ је нападало много снега те смо сад у нашим шумама били као затрпани и одељени од другог света. Како ли човек у самоћи постане радознао! Моја ћерка полети до прозора. — Ево кола! рече; видим фењере... иду све ближе. И ја сам се била дигла. Убришем марамом мраз са окна, па одисга опазим кола, која се одбијала о бели, снежни задак а лагано се дуж језерца кретала према дворцу. Осим прапораца није се чуо никакав шум, јер се точкови више тоциљали но што су зврјали по густом белом ћилиму, што је засгро био земљу. Моја свекрва и ја стадосно нагађати, ко ће то бити, а наједаред се отворе врата и — не могасмо а да не крикнемо од чуда — уђе Сесила. Журајиво, нагло приђе најпре мојој свекрви, пољуби је у руку, па онда пољуби мене и нервозно се смејући рече: — Хтела сам да Вас изненадим. Мој муж. ми пише, да се не може вратити пре осам дана; па тако онда ја смислим, да тих осам дана проведем код Вас, па ево ме!... Мал те нисмо запали у снегу . .. требало нам је више пего три сахата од железничке станице довде... Ја сам се сва укочила од зиме... све цвокоћем ! Одиста Је дрхтала по свем телу; уједно сам се ја зачудила бледоћи њена лица и промени, која се огледала на цртама јој; но мислила сам да је том криво то, што је тако озебла. Моја свекрва ју је благо покарала са те лудости но и захвалила јој је на пажњи, коју је њој указала својим доласком. Ја је онда посадим крај камина. Па онда наредим да јој се донесе што, да се мало заложи; но она ни по што не хтеде да окуси што; ручала је, вели, у Монту. Грозничаво брзо стаде за тим причати. нам о свом путу, како је на железничкој станици једва једвице нашла кола па како јој се собарица напатила страха у шумама.