Stražilovo
603
По који пут је за час застала иа је укочено гледала преда се; за тим је опет наставила причаље а уз то се смејала онако детињски, како .је ваљда само она умела. Око девет сахата моја свекрва, која још није била са свим оздравила, замоли, да је извинимо, па оде у своју собу. ■— Добро би било, рекох Сесили, да и ти легнеш . . . изгледаш ми да си веома уморна ... сутра се можемо наразговарати до миле воље. — Не, не! рече она; већ сам се ја откравила... хајдемо у твоју собу. .. онде можемо угодније ћеретати него овде. Моја је соба била иста она, у којој сам живела пре шест година, кад сам први пут била у ЈХуверсију. Била ми је од свију соба најмилија баш с тога, што је у мени будила успомене. До ње је била соба, у којој је онда била моја мајка а сад сам је удесила за моју ћерку. Онамо одемо ја и Сесила, за нама је ишла госиођа Нотегу, кључарка, светлећи иам свећом; она још подсгакне ватру у камину па онда нас остави саме. Тек што је она изашла, баци Сесила свој шешир на постељу па потрчи да закључа врата, која су била отшкринута; за тим се механичпим кроком приближи мени, погледа ми страшним, несталним погледом у очи па тихим, потмулим гласом, који нигда не ћу заборавити, узрази: — Шарлота, ја сам пропала! Мене пређе самртна језа. — Свемогући Боже! рекох полугласно ; шта ти то говориш? — Истину, одговори она истим гласом ја сам пропала! Неколико сам тренутака стојала тако, сва укочена од страха, нисам се могла маћи, иисам могла рећи ни клете. За тим је погледам питајући па промуцам: — Кнежевић? Она тужно макне главом да јесте, — Ти си му милосница ? запитам још тише него пре. — Била сам . . . јуче после игранке.. . Како? За што? Не знам .. . Иодала сам се... без разлога... без страсти ... без љубави ... без извине .. . као последња блудница! На то посрне а ја је прихватим и доведем до дивана, на који се она спусти. Иаднем пред њу на колена, сакријем своје лице у руке па бризнем у плач. Не прође дуго а ја осетим како њени прсти тихо додирују моју косу.
— Добра Шарлота! мрмљаше јадница; ти плачеш мене ради!. . . Еј, донде сам била поштена жена, заклињем ти се !... А сад, кад помислим, да поштена жена више никад не могу бити... никад... да целог свог века морам носити на челу ту пегу, ту срамоту у срцу... Та зар је истина ? Зар је могуће .. Еј, ако се дозна.. . ако се дозна . . . — Кукавна моја Сесила! уздисала сам ја, љубећи јој руке. Она ми наједаред отме своје руке. — Немој, немој! рече; молим те !... Нисам ја више достојна ... та ја се сама себе грозим! . . . Еј, мој Боже, смилуј се на мене! Дај да полудим, молим ти се! Па грчевито склопи руке на молитву. — Па онда, рече, наједаред се дигнувши, шта да радим? Та слагала сам, кад сам рекла, да ће ми се муж вратити тек за осам дана ... доћи ће већ сутра! Сутра . . . чујеш ли? Па с тога сам нобегла... с тога сам дошла до тебе. .. да те нитам, шта да радим .. . Њему не могу изаћи на очи, не могу!. .. Та он је био тако добар према мени... тако добар... па он је поштен човек .. . — Чедо моје, мораћеш га дочекати, рекох ја, гушећи се у сузама. — Ти ми то саветујеш? . . . Та то не може бити ... осим ако му све признам . . . да, признаћу му све, па куд пукло! Убио ме или ми опростио... само не дуже овај терет на срцу... Је ли, морам му признати ? ... И ти ми то саветујеш, је ли ? Ја не одговорим ништа. — Онда, рече она, онда ми не остаје ништа друго, него да умрем ! Нежно је посадим опет на диван, на седнем поред ње. — Умири се! Треба обе да се умиримо. Сесила, заклињем те Богом . .. Дај ми времена, да промислим... све ми је то дошло тако изненада, тако ме збунило .. . Видиш, ти ме питаш, да ли да погрешку своју признаш свом мужу ... Боже мој, ја чисто не смем да те одвратим од тога ... јер тако треба .. . па ипак мислим, да не би било паметно ... Прво и прво то је срамота, коју муж ретко кад прашта... па онда би се твој муж хтео да освети ... ти му не ћеш рећи, ко је, то добро знам; али ће се он распитати ... чудно би било, кад не би дознао истину... а можеш предвидети, шта би онда било . . . Једном речи, чедо моје, све да се та опасност и отклони, све да ти ои и опрости, ја мислим да не треба пред њим да признаш своју погрешку, јер то би значило ставити на коцку, да, чак извесно ра-