Stražilovo

повучености ... она је била ту! На крају путаве спазила сам је на ирни ноглед а баш је човек једва могао видети. Лежала је ту сва укочена, умотана у своју свилену хаљину и чиике, глава јој је била нешто мало наслоњена на једну од старих букава, што су ту биле око кладенца. Те ноћи је било пало тек мало снега и тај се простро ио њојзи као лак дувак. Од времена се на време, колико се сећам, откидало лако ирамење са грана те тихо и благо падало на њу. Полетела сам до ње. — Сесила!... Сесила!... Дигла сам јој главу себи на колено па је узела за руку; рука је та хладнија била и од снега . . . Ништа ... срце није више куцало ... лице је било модро ... Сесила је била мртва. Еј, кукавна Сесила !... Једва дођох до суза. ^ 11а ипак још нисам могла да верујем; при свем тужном уверавању свога пратиоца ипак сам се још надала .. . Сетила сам се, да су недалеко одавде, на међи међу парком и шумом, колибе угљара. Замолим Жана, да је однесе донде . .. могли бисмо је онде загрејати те учинити да васкрсне. Честити Жан, који је и сам плакао као мало дете, дигао је на руке укочено тело па се онда упутимо до оних колиба. Да страшна ли спровода!... Да ужасна ли (Сври

призора!. .. та малаксала ПрироДа, Та дивна самртница у свом свечаном оделу! Док се сви у колиби са мном заједно трудили, да јој вратимо живот, отишао је Жан у двор, да амо доведе лечника, чим дође... Но на што да описујем све те страшне појединости ? Лечник је дошао, али је само могао потврдити тужпу истину. На два сахата после тога била јој је лешина у дворцу. Свекрви сам својој поновила оно, што сам рекла пред Жаном те тако сам постигла, да нико није ни помислио на самоубиство. Рекла сам јој, како је Сесила била у јакој грозници, како је у делиријуму ван себе изашла у ноћ, како ју је онда свладала зима па је и убила. Грозничаво стање, .у којем ју је моја свекрва видела синоћ, није дало да се и најмање посумња у мој извештај. У по дне пошљемо телеграм господипу сГ ЕТзНв и позовемо га, да дође што брже; рекосмо му, да му је жена опасно оболела. Он је стигао још то вече; дочекале смо га ја и моја свекрва; чим нас је видео, одмах је знао, да је било па прошло. Морале смо га насамо оставити с мртвим телом и чуле смо га, како је горко плакао. Сутрадан сахранисмо Сесилу на малом гробљу луверсиском, са свим близу оиом гробу, у који је оно упала била жива. се)

ноука •Ф' РУСАНДА КОД МЕЛЕНАЦА

И још једна природина снага гони Тису на мицање поребарке — са истока на запад: то је ветар у доба с пролећа и с јесени, кад су дан и ноћ једнаки, наша Кошава, што долази са југоистока, са пучине индиског мора, од острва Суматре, па иде даље правцем на северозанад. Кошава често по три недеље дапа и ноћи непрекидно дува,' и то три недеље нре и три недеље после 21 марта и 23 септембра (по новом календару) у години. Како Тиса тече од Солнока до Титела право са севера на југ, Кошава удара против њене матице у куту од 45°. С пролећа је у то доба обично надошла вода Од векова већ удара и подлизује матица више десну, т. ј. западну Тисину обалу и под-

рива ју и рони. То исто чини и Кошава. Оиа гони своје таласе, но извесну ритму, преда се и удара их два до три метра испод горње ивице стрме десне обале и запљускава. Како је земљиште на жалу мекано и дробно, таласи рове то у нивоу воде и дубе. Кад почне вода да опада, изгуби подривена обала нотпору од текуће воде, жал горе добије, у даљини од ивице н4 но или цео метар, пукотину, и за кратко време за тим сурва се тај комад земље и обале у воду са тутњавом, као да топови пуцају. То је мицање реке поребарке и износи у просеку годишње: код ТисеО-1 га, међер десет сантиметара, а код Дунава између степа код Промонтора па до Мохача и од Алмаша на