Stražilovo

607

ушћу Дравину па до Гардоша код Земуиа 011 т. То мицање иоребарке ие би толико износило, да нема код споре, гњиле Тисе још једно — скоком — мицање, одмах за више стотина метара. Тај живи пример имамо ено међу Сентом, Санадом и Чоком. Кроз то, што матица и Еошава подривају десну обалу и роне ју, вијуга Тиса тако јако, да до кључева дође. Такав кључ направила је Тиса код Сенте и отишла била на исток и уоквирила у З и шестару рит Буџак, код сеоцета Имретелека. Са севера је обалу десну гризла матица, са југа Кошава. Истам онај суве земље међу том вијугом, који је Буџак везивао са Бачком, буде све ужи и ужи, док на послетку, пре неколико година, међер у очиглед данашњег човечјег појаса, не У Бадену, 7 септембра 1894

провали сама вода тај истам, и тиме Тиса прескочи Буџак и узе пут свој сада западно за 2654 т. далеко од онога на истоку. Свако живи може отићи тамо и видети то природино дело. Мало но мало па ће се онај З и шестар старе 'Гисе сав засути и ностати бара, као што је Русанда код Меленаца. Мађари ће ју назвати »Моротва«, јер је мртва вода, а Буџак-осгрво тим скоком Тисиним отцепљено од Бачке постаде банатско; само што Сенћани имају баштинско право на земљиште у Буџаку, као год оно што Белегиш у Срему има баштинско нраво у Банату, у риту на оном острву, које стари Дунав прави са новим текућим Дунавом, и који је скок живи Дунав пре неких осамдесет година учинио са истока на запад, опет силом коЈпавином. Јован Стефановић Виловеки

ГРИЛПАРЦЕРОВА „САФА"

ОД ДРА ЕМИЛА РАЈХА (Наставатс)

Како ли се лепо у првом чину, који изгледа да нема радње, развија унутрашњи одношај главних лица! Нарочито је тај први чин психолошки потребан да се позна Сафина нарав. Сафа стоји на кобну обртишту живота. Још јој није нестало младости, још она уме да занесе лепотом, но то није лепота цвета, што тек пуии, не, то је лепота расцветане руже, пре но што ће пасти с ње листићи. Немила слутња сурова јесењег даха додирује јој поплашену душу. Она не ће да прецвета а да није уживала, а срећа, за којом чезне, до сад јој се није јавила, мора је дакле брже дозвати, пре но што буде доцкан. Што је она постигла, то је слава, сурогат среће, који није кадар дати радости и уживања. Постигла је највећу спољашњу част само за то, да тим теже осети, како јој мало задовољства даје „без плода ловор", за којим је дуго тежила и који је најзад и добила уверивши се, да „Тај тишти, јер без мириса И бев топлине не зна годити, А накнаду је зар обрицао За многу жртву, многу обману." Са потајном стрепњом мисли на будућност, сама ваља и даље да ходи по свету, поштована, обожа-

вана, али не љубљена. Тада јој се око срете са погледом врела одушевљења у лепога Фаона те је муња погоди посред срца жива. То је тај! Врелу, махниту чежњу за љубавном срећом он ће загасити. Лепа та обмапа не траје дуго, нагло надође сумња и подозрење; Сафа гледа да уклони с пута све, што смета, но баш за то, гато се тако ревносно труди. осећа у души својој, да то не може бити, па с тога уздише .у бону страху: „Ох, тешко сваком, кога ташта сен Частољубља и славе привлачи Те не милује својих тихи круг!" Ту нам се већ јасно јавља опомена, која је основни мотив бајци „Сан Живот", која је на неколико недеља доцније започета, но довршена тек на неколико десетина година после. Сафа се дабогме не сме упоредити с Рустаном, у ње има праве вели? чине, с тога за њеном висином и долази „дубоки, громки пад", а ловцу је лако умотати се и заклонити у својој слабости. Незадовољено частољубље може научити и да се умери, но незадовољство са поштено заслуженом славом подгриза живот као неизлечива боља. Међе оном, што је човечанско, оштро су овде повучене: или уживај задовољан сам собом