Stražilovo

637

зине младости, којој је усуд досудио, да се расплини и да је нестане, указивале јој на тужну садашњост, кад ће ето да се растане са момком, који ве1) беше душа њезине душе, а који би јој такођер за месец или за годину дана постао — туђин. У том часу можда и Павле размишљаше то исто, јер не могаше речце да изусти, само ју је загрлио, јако, јако.. . па су заједно плакали и најзад се почели смејати. — Дакле ћеш да ме оставиш? — јецала је Кнегињица. — Ко ти је то казао? — Пије нико, али ја погађам, ја — знадем. Отићи ћеш. Павле потврди главом. Она још једном упиљи у њ своје сузне очи па онда се окрене од њега и стаде опет плакати, тихо — тихо .. . Мало после, или што јој глава није била са свим у реду, или што је била сувише раздражена, поче, као у неком бунилу, причати му ствари, које је увек, од чести са своје нлашљивосги, а од чести из љубави спрам њега, до сад тајила. Започе причу о ономе другом. Ако ће истину рећи, она није од куће богате; отац је имао малу службицу на железници а мати је радила женске радове за друге; сад већ поодавно побољева. Да би и она допринела нешто кући, стала је у помодну радњу. Овде, мало оне хаљине, што их је увек гледала, мало оне ласкаве речи, што их је увек слушала, мало пример а мало и њезина лахкоумност и таштина; уз то све још другарице и онај момак, што никад није скидао очију с ње. Па ето — тако је било. Није знала да је учинила зло, ма да јој се одмах чинило, да то треба од родитеља да таји, јер отац јој је био поштен човек а мати јако побожна. Та њих би двоје од бола пресвиснули, кад би само посумњали. Убило би их, што би себи пребацивали, да су своју кћер нустили као лику низ воду. Али она је сама свему крива ... или, није она! Па добро! Ко је био крив? Зна сад само толико, да, од како се упознала са својим Павлом, није више ништа хтела да зна за оног другог, а сад, кад ју Павле оставља, не ће више да зна — ни за кога. Кад су излазили од Бифија, тешко, једва се кренуше; на ново су стали спомињати оне своје слатке а тужие дане. Кад су стигли на угао, где су се први пут срели, и на стазу, где су први пут прозборили, казивали су: — Ето, ту! Ено, онде! — Није, мало даље!

И полазили су онда даље сноро, неодлучио, сметено. При растанку рекоше: — До сутра ! Други дан спремаше Павле свој пртљаг. Кнегињица клекла пред опај незграпни сандук, па му и она помаже. Слаже оно мало његових ствари, па књиге и оне нотне папире, на којима је за последњих дана своје име начрчкала ... То његово рубље ту видела је она толико пута код себе. А сад ? Ено једна ствар лежи на другој, све ће ишчезнути у један пут. Срце јој се стаде кидати. Павле вади из ормана, па додаје комад по комад. Она слаже полако, лепо, пажљиво, да се не би ни једна бора начинила на рупцима ил чарапама. Говоре мало; из свега се види: хитно им је. Кад је Кнегињици дошао под руку онај стари календар, у који је Павле обично бележио, она га метне на страну. — То ћеш ми оставити, је ли? Он пристане а и не осврне се. Напунише саидук и још преостаде тамо амо, по столицама и торбама, нешто старе одеће и нодерана рубља. — За то ћу се иостарати сутра — рече Павле. Она притисне коленом заклопац од сандука а он стегне ремење, што беше на њему. Онда она оде до постеље, по пошу и кишобран, и ту онда, на дрвени оквир постеље, седне, тужна претужна. Соба је изгледала тако суморно. Зидови голи, нигде ништа; само у сред собе стоји незграпни сандук, а Павле корача горе доле, везујући неспремљену преоставштину у велик омот. Тога дана се пред вече шетали последњи пут. Кнегињица му се некако плашљиво спустила на руку; као да осећа, како јој драги постаје туђин. Уђоше к Фоскатију. Овамо су обично свецем и недељом долазили, али.се нису дуго задржали. Врзо су оданде изашли. Павле је замишљао, како ће други пут, кад се опет ту слегну сви ови људи, они наћи Кнегињицу, али она — пе ће наћи Павла међу свима тим људииа.. . Још ће отићи на пиво у ону каваницу на пијаци Бонапартовој. Та је велика пијаца Павлу за то била омилела, што је за летњих вечера толико пута по њој шетао са својом Кнегињицом. На далеко допираше свирка из каване Гуокијеве и видели се осветљени округласти прозори позоришта Дал Верме. Дуж целе дуге улице све је врвео свет пред каванама и пиварама. А звезде, у тавну плаветнилу, изгледале су, као да би да задршћу; тамо амо, по мраку улица светлуцаше по који шИљак гаса, крај којега су пролазиле све две но две