Student

нека слика нису неме, а ни музика не може бити невидљива. Па чак и странице неке књиге, и ако су од наших очију удаљене свега за 10 сантиметара, губе полако своју објективну постојаност уступајући нашој субјективности место да видимо СЛИКУ речи које читамо. У том наизменнчном мењању објективне стварности стварности коју сваки човек види као такву, и наше субјективне стварности стварности коју видимо v нашем унутрашњем животу лежи сво разумевањс и неразумевање поједине уметности. Ту субјективну стварност своју о једном уметничком делу ми не можемо добити. нитн ће оно на нас утицати, ако његову форму не. будемо зналн, ако се њиме нисмо ннтересовалн, ако оно зз нас. једном речју, претставља ”тера инкогнито”. Једном чнстачу обуће са Tpra Републике свакако неће бити јасно шта претставља ПРВИ клавирски концерт Петра Чајковског. На сваку уметност човек се мора навикнути, бити СПРЕМАН да Је разуме. па изражавала се она виолончелом, или мимиком лица. Од иаше спремности. квантитета знања којим располажемо нз поједине области уметности. од наше културе, образованости, зависиће степен разумевања једиог уметничког дела. ГЛАСНОСТ немог филма нзражавала се на један нов, оригиналан иачин: то су били они крушш пла-

новн лица који су приказивали унутрашњу драму једног човека, његов живот; лице чија фина, нијансирана, дискретна мимика, скоро неприметан покрет, миг танано, алн ипак снажно, убедљиво, верно приказнвало унутрашње гибање једне личности на филму. То су бнли они многобројни детаљи човечијег тела, детаљи руку, ногу, лица; детаљи ствари, са својом физиономијом нечег живог, својом психологијом, улогом vi неминовношћу да ту морају бити, јер из њих проистиче радња. рађе се, као што и улази, стапа се и везује са идејом радње појединих епизода и целог филма. То су бнли и они натписи са својом психологијом, ритмом, динамичношћу. У потресном А. Ганцовом филму, чувеном ”Ла Ру“ (точак) има једна оваква сцена: Елијас, главни јунак, налази се у опасностн над огромном провалијом он виси, држећи се само за једну трулу гргну; може сваког часа да падне. Његов слепи отац, заједно са својом ћерком јури да ra спасе. Далеко су ... грана се ломи, Елијас сваког момента може да падне и да погнне. Виче! Његови ra чују сад знају тачно где је. Још мало, и спасиће ra. Али, грана се све више ломи Елнјас беспомоћно виче. На платну се појављује крупно написано ”У помоћ“ . затим, испод, једно мањс, и најзад сасвим мало, сићушно, бсзнадежно ”У помоћ“.

Следећи кадар је како лежи мртав, разбијен на оштром камењу. То је био говор немог филма, његов језик, ГЛАСНОСТ његових мисли. Тај је говор свет разумео и тада ником није падало на памет да од људи на филму тражи да проговоре. Данас свет гледа звучни филм и киком ие пада на памет да остане миран или да не протестује ако за који моменат звук престане. услед квара апаратуре или непажњом апаратера. И као што би данас појава трамваја са кољском запрегом, поред модерних тролејбуса, изазвала смех, тако би исто и појава такозваног немог филма поред модерног звучног филма изазвала исти утнсак. И као што се таквим трамвајнма не може ставити тролејбуска трола па да појуре, без шнна и без коњске запреге тако се ни немом филму не може накнадно ставитн звук да би проговорио и изгледао као некн звучни филм, јер је већ имао свој звук, говор, који је избијао из покрета руку. мимике лица и поглсда очију. Свет ie тај говор разумевао, схватао, волео, Њему није било чудио што људм на филму ”ћуте“, као што га нијс чудило, што неко сликарско дело ”ћути“. И зато, звучни филм ннје могао од немог да узме његова изражајна средства и зато се није шт сматрао за уметност. Године су морале да прођу па да га свст ta-

квог схвати, да га не зове "фнлмовано позориште*. Јако изражајна глума са мимиком која је и најтананије осећаје приказивала невероватпо верно и уметнички продуховљено; до врхунца доведена глума на филмску форму, и специфичност онога што је неми филм тражио, потпуна идентификација психологије реализована, односно манифестована кроз кретње, гестове појединих човечијих, глумчевих органа са стварно, свима позиатом, блиском психологијом човека у реалном животу; потпуно нова форма, у крајњем смислу сасвим нове, самосталне, оригиналне н јако сугестивне уметности; необична завнсност квалитетне форме од самог садржаја сценарија; Рађање нове драматургије и богаћење литературе са једним новим, тешким родом; преиначавање и чудне могућности, примене архитектуре, сликарства, сненографије и књнжевности. Невероватно нагао развитак и брза афирмацнја од детињастих експериментисања филмом до праве уметности; огромна моћ деловања на масе, јака популарност и приступачност; епохалан проналазак и значгј за науку, друштво. живот; за исторнју верно документована прошлост; за свет свет близак свакоме. јер ra је сваки разумео, јер је једним језиком говорио; за звучни филм, принцнпе. темељ и искуство; за филмске раднике кахо

треба правити филм да он стварио говорн, да буде јасан, вољен, вредан и да стварно лретставља једну нову врсту уметности. Све нам је то дао неми филм, много тога оставивши звучном филму у наслеђе, много се заборавило, а много и нестало заједно са њим. Но ипак он није сасвим нестао. Каткад ће нас нечија глума у неком звучном филму потсетити на њега, као глума без речи Џ. Вајмсн 'f филму ”Џ. Белинда", за који је она добила највећу награду у Америци "Оскареву награду за 1949*. ГледаF* крупне планове ми се сећамо рифита, а у Хичкуковим вратоломним и дугачким фаровима (вожња камере), ми видимо Венецијанског камермана, коме ни име није сачувано, како снима Венецију, возећи се гондолом по њеним чувеним каналима. За дуплу експозицију која се данас тако често употребљава, звучни филм има да захвали Д. Фарбенксу, а за диспропорцију Бријанту Вешбурну. Ј. Ромену за кратку монтажу, а Ајнштајну и Пудовкину за афирмацију монтаже до пра ве уметности. ”Нема уметност* ннје осуђена да умре. Она и данас живи по кинотекама, тим кутијама успомена*. Она живи на уској траци, код аматера, брижљиво чувана у лименим кутијама са којим грамом тешко набављеног камфора. Она живи по домовима н школама. В. Мојснловић

РЕТКОСТИ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ БИБЛИОТЕКЕ „СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ”

Универзитетска библиотека основана је jotu 1921 г. на шгицијатнву професора филозофског факултета Павла Испрва, она је била смештена на филозофском факултету, преузевши велики део књига тадашњег „Српоког семинара“. Ове године, 24 маја, навршава се 25 година од освећивања данашње зграде библиотеке, саграђене углавиом средствима добивеним из задужбине Американца Андрије Карнепша, док намештај и сви уређаји добављени на рачун немачких репарација из Првог светског рата. Тада је она имала свега 30.000 књвга. Такође, на рачун немачких репарација извршена је и прва већа набавка књига око 100.000 примерака. Пред Други светскн рат библиотека је нмала око 350.000 књига, а за време самога рата готово нкје оштећена. Данас, потпомогиута велнком бригом народних власш, Укиверзитетска библиотека располаже са преко пола милнона књига. У ту велику цифру убројане су и врло ретке књиге или чак једини примерци који се, као наше културе, чувају у трезору библиотеке. Недавно, библиотека је обогаћена рукописом из 13 века на пергаменту, пронађеном у Печорској црквн у Рашкој; то је уједно и најстарнји рукопис с којнм библиотека располаже. Међу рукописима нз 14 и 15 века, којих има око трвдесет, треба истаћи „Псалтир и часослов“ из 14 векл, „Пролог" кз 15 века, два „Мииеја* једап из 15-тос и другм пз 16 и „Четворојеванђељ е “ нз 14 века, У библиотеци налазимо и пр®у нзшу штампану књнгу, цетшнски „Октоих“ из 1494 г., израђвну у цетињској штамнарији; то је уједно и најстарија књига штамлана на територнји славенских земаља, Библиотека има тзв. „Гувдулпћево јеванђеље* из 1552 г. као прву књнгу штампану у Београду („Гундулићево“ зовс се по власнику те штампарије), Даље, једно јеванђеље штампано у Грачаници 1539 г.; па, „Псалтир“, неколико „Октоиха“, „Часлослова* и јеванђеља шталшаних у 16 в. у Венецији, У свему, библиотека има тридесет штампаних књига ш 15 и 16 в. Библиотека кма „Стематографнју “ Хршлнфора Жефаровкћа, која је пггамнана у Бечу 1714 г. Такође, постоје и фото-типнје рукописа „Горског вијенца" н „Мнрослављевог јеванђеља*, које су својевремено кзрађене у врло малом броју примерака. Поред ових старих рукописа и штампаних књига, реткосг ггретстављају и оних 17 посебних библиотека унутар библиотеке, које се чувају под именом дародавца и посебном сигнатуром: ту је библиотека Димитрија Руварца, Бранимира Ћосића н Стојана Новаковића. Јоца Вујић поклонио је целу своју библиотеку са архивом преко 10.000 примерака мсђу којима има и врло ретких издања.

Универзитетска библиотека "Светозар Марковић а

Вердијева прослава „БАЛ ПОД МАСКАМА"

-Бузепе Верди, велнки нталијансхи оперски композитор, чију педесетогодишн»ицу смрти слаии ових даиа део кз'лтЈ г рни свет, комлоновао }е оперу г Бал под маскама* која јс прв« пут изведена 1859 годЈше у Рнму. За либрето опере Вердк је узео Скрибову драму 'Тустав Ш Шведски“. Опера јс прво требало да се зове ”Ла вендета а домино* (Освета у домииу), али јс назнв доциије у ”Бал под маскама* (Ун бало ин маскера). Скрибова драма пма као осиову стварни историскп догађај: убиство шведског краља Густава Ш. Остала лица новоствореног либрета На коме је Верди исто толнко радио колико и његов либретиста Сома. такође су историоке личности: Ренато ”Креолац* је исторнски гроф Аккерстрем, Самуел и Гом су уствари гроф Хор« и гроф Рибинг. Врачара Улрика ”црикин>а“, заправо је циганка Арведсои. Анкерстрем трсба да буде послат у Фнноку кзо Ренато у Енглеску. Босгов! >е уствари Штокхолм. За овако створеии либрето у коме ова лица нмају историску веродостојносг, а у коме је једино љубав Рикарда и Амелнје измишљеки ромаипгчнн додатак ‘Скрибов, цензура је тражила велике нзмене на које Верди imje хтео да пристаие, док пајзад, после извесног времепа, шгје нађено комиромнсно решењс и опера посгављена на сцену. Сви захтеви цеизуре ишлн су на то да се сттрече демонстрације за време иввођења опере, а упућивали су на чињетотцу да се Верднјева музика смагграла као политичко оружје за циљеве борбе уједињења Италије. Прво извођење 17 фебрузра 1859 годние имало је пеопискв успех. Од тада датира узвик "Вива Верди“ (В.В.Е.Р.Д.И.), који се тумачзто као "Вива Виторио Емануеле*, (Вива Виторио Емануеле Ре д’Италиа) сммбол уједињења. Расположење народа било је такво да се жељно чекало на мотнв који би пружио могућлост испољавања родољубивих осећања Италнјана. Тај повољан моткв бнла је Вердијева опера *Бал под маскама*, која је требало да послужи политичким идејама ослобођења Италијс, а која јетако и схваћена. Вердијева музика дубоко је хумана и човечиа. Она пролаои кроз разне периоде композитороног сгваралаштва. У првом периоду где оркестар има секундарни значај (улогу пратње) имамо ггрва Вердијева дела и опере које су му донеле свстску славу: ’Травијагга‘, *Риголето в и *Трубадур*. У другом периоду оркесгар има делимично улогу праггње, а садржајно продубљује сценска збива-

ita (драмскс сукобе, расположења Јунаоса) као у операма *Бал под маокама“, "Моћ судбнне", в Аида“ и, кајзад, из трећег периода, у коме оркестар добија много већу улогу, иостиже самосталност, чему сс прнписује утицај Вагнера, оснквача музнчке драме, (имамо Всрдијева последња дела "Отело", *Фалстаф“), али у којима он кпак задржава своју специфич ност. Всрдијево стваралаштво mijc било индиферентно према политкчким зби вањима и друштвеним приликама. Отуда у његовим делима особито у ансамблима опсра извесна револуционарншст. Исто тако и извођења његових опера била су чости повод за маиифестације Вердију као генију народа н духовном вођи. У оквиру прославе Вердијеве јубиларне године Београдска опера спремила је оперу *Бал под маскама* коју је режирао Јосип Кулунџић, а дириговао Крешимир Бараиовић. Паршју Рикарда, гувернсра Босто«а, тумачио је Александар Маринковкћ, вокално и глумачки сигурно (особито у последњем чииу постижући потлуку гласовну распеваиосг и убедљивост у нзразу). Рената, његовог секретара и вериог друга тумачнли су у алтернацији Стаиоје JairacoeHli и Јован Глнгоријевитћ. Станоје Јанковић дао је улогу Реката са особнтим глумачким квалнтетима идеално дајући певаким фразама одговарајући глумачки израз. (Трећа и четврта слика, арија). Ренато Јована Глигоријевића оста-

кио је утисак нечег демонског нж у бољем случају нечег дретерано херојсмог што концепција Ренатове лкчности не 6и увек оправдавала. Сувиигаа гестикулација и претерано инсисти paib е на драмским елементима вокалие партије нису дозвољавали свим квалитетима гласовног материјала Јована Глигоријевића да дођу до пуног изражаја, са изузетком арије у четвртој слици која је дата са много осећан»а и смисаа за велике Вердијеве арије. Нзша реномирана уметница Зденка Зикова интерпретирала је Амслнју са квалитетима исасусие уметничке личиости. Бахрија Нури-Куралт која у алтернацнји пева Амелнју, показала је много смисла за вокадна остварегаа суптнлних детаља Вердкјеве кантилене, док глумачки iraje деловала усек довољно убедљиво. Паргију Улрнке врачаре даага је Меланија Бугариновкћ глумачки веома убедљиво и вокално успело. Софија Стангковић интерпретнрала је улогу гласовно свеже дајући лику Оскара пажа потребну безрбрижност И веселост. Зорица Фнлиповик ни гласовно пи глумачки није у потпуности одговорила захтевима партије Оскара пажа. У тумачењу улоге Силвана морнара, чнјн су носиоци бмлн Владета Лимитријевић и Живојин Милосављевић, посебно треба ичгтаћи младог баритона Вл. Димитријевића, којв има све услове да постаие оолидап оперскн уметиик. Офицнре заверенике Самуела п Тома тумачили су Бранко Пииничаш и Миросла® Чангаловић, вокално и глумачкн подједнако успело. РежиЈа је успешно решила постављан>е и кретање ансамбла на сзсученом простору наше сцс«е, као и сцену бала у којој једино не би било довољно оправдано извоћење балета за време умнрања Рикарда. Иако извоћење балета престаје у једном моменту, не види се шта је узрок прекнду (сем престаика музике подесне за балет). Музиха са елементима игре служила је искључиво штимунгу балске сцене, а никако могућности постављања балетасих нумера. Исто тако могао се подеснијг решити долазак Рикарда у белом плшпту, ка тајнн састанак ноћу са Амелијом. Посебно треба кстаћи успепшо постављену сцену код Улрикс и убедљивост сцене иавлачења коцке у Ренатовој кући. Дирнгетгг великог искуства Кре шимир Барановић, сигурно је водио извођачки ансзмбл и оркестарски колектив, те је према томе један од најзаслужкијих за успех Београдске опере, који је она постигла постављањем на сцену опере *Бал под маскама“ Ђузепе Вердија. Н. Грба

Облаци

Ријечн твоје ти облаци куда дете, гдје их вјетар замном бацн, куда ћете о облаци, куд идете? Траве мене ево пију и извори и потоцн. И бусени под главом ми мнрис крију, скини С груди и очију, магле тмурс, што низ косу као стада, бијела стада к мени јуре. Задња суза из очију слива ми се преко лица и јутро се раздањује под крилима бијелих птица. Кише лију, сузе теку, зашто облак даље оде? Чекао сам бијело стадо, чекао га тако дуго и тако се дуго надо.

Свето ЂОНОВИЂ