Student

Из Париза један кроки

f Реч je o Паризу у августу, а већ Је новембар. f „Кроки“ Је мало застарео, јер Пармз мења свој f лик. Не ради се ту о зелеиом августовском лишћу, f које је сада жуто и црвено, па опада са грана, да f би се ношено ветром, прошетало широким булеваf рима, веК о три милиона Парижана, који су се f вратили са летоваља. н>ихово су отсуство највише f осећали стални становници, Јер жирост коју они f уносе није могао заменити милион и по туриста. f Париз је, кажу, био празан! Доврага, како ли f тск сада изгледа та асфалтирана џунгла запиf таће се туриста из августа, који је мало што виf део без гужве и ретко прешао улицу пре поворке f моторних возила, која личп на параду. Узгред f Суди речено, дневни просек је двеста саобраћајf них несрећа. \ 1.100 Ј Репортери у Паризу најпре запазе оно море r модро-љубичастих и сиво-плавих кровова и димr љака, па тек онда силазе ка тротоаре. Обично се r задрже за тренутак на тим крововима, што су | под именои мансарди прихвагиле десетине хиљада ) уметника, који се услед јаке конкурениије бли) ставих талената материјално срозавају, а станбе) но уздижу до под сами кров. ) Мало је биографија великих уметника у који! ма се не помиње ова практична врста крова, на) звана по свом изумитељу архитекти Мансарду. I Многи су живели и радили на мансарди целог l свог века, да би данас њихова дела боравила у ) пространим и светлим салама и галеријама неI кадашљим краљевским дворцима и палатама. И l они исти људи, који данас уживају у делима тих I мајстора, и са топлим саучешћем сећају се бедних i услова, под којима су стварали, оглушују се пред г чињеницом да у самом Паризу даиас живи педеi сет хиљада сликара, који су препуштени сами i себи. Дакле, од сто Парижана један je сликар! 1 Cpehy се они по удицама Моннартра како еликају, или у Лувру копирају, и на лицу места уговарају продају са имућним странцима. По неког послужи cpeha, те заинтересује неког трговца, који у н.еговим сликама назре новац. Овај га поггуларише и изведе на тржиште, где су главии купци богати снобови. А има и таквих који у слике улажу новац као у неке акције. Странци и Парижани Уметничке, културне и научне традиције Париза, као и уметничка богахства целог света, сакупљена у годинама процвата и уздизаља Франиуске, привлаче сваке године милионе туриста са свих страна наше планете. Неки се овде задржавају на дуже време. То су изглвда пајчешће Американци, чије присуство највише узбуђује фран-

цуске ииформбировце, rre иа излоге својих локал* налепљују негостопримљиву паролу: „Американци у Америку!** Но, ово негостољувље нијк у нарави Парижана. Они су горди и нескривено поносни својим rpaдом и богатом прошлошћу, али су и гостопримљиви и предустретљиви. Само нису уввк и према сваком. Некад Је у питању национална припадност, а некипут франак. Ако у странцу препознају Немца, онда овога ништа не спасава од сувопарне учтивости сведене на службени тон опхођења и мрских погледа пуних нетрпељивости. Слика, које се тада сећају из прошлог је рата: Фриц у маршу кроз Триумфалну капију, споменик француских победа! у дуплој експозицији са сликом Немца - туристе, који показује породици куда се шеткао као победник. Да би иромија била већа, новац побеђеног Мемца марка далеко je јачи од победиочевог фраика, те га екскурзија много не кошта. Долар их према Американцима чини врло услужним. док Холанђани пролазе незапажени. Тим краварима, како их зову, много се не радују, јер путују својим сопственим аутобусима, у којима многи спавају, Једу сопствену храну, те се слабо што од н.их извуче, оскм таксе за визе. „Сервис“ Једном речи, добродошли издашми, а штедише како хоће. Ово изгледа мало вулгарно трговачки. Али ова чпњеница има у залеђу јака факта данашње стварности Париза. Стотинв хиљада Парижана раде за бедне плате само зато што рачунаЈу на бакшиш, А бакшиш се толико укоренио да у неким локалима келнерп плађаЈу газди ла би служили, Jfep Ј* ту „сервис" веома уносан. И тај се бакшиш по неком неписаном закону с правом тражи, ако се добровољио не да. Бво примера; Beh Је први чин Моцартовв „Чаробне фруле“ био у пуном јеку. (На страну то што су настунали осредњи мушки насупрот префињених и кристалних женских гласова; уз пратњу оркестра вкгоких уметничких квалитета; под солидним воћством... и што се отсуство првака опере освтно приметило итд.) врата ложе у партеру су се отво-

рила. Ушла су два странда, не испунквши своје обавезе према разводници, са неких пола века година, која је стала на врата и почела упорно захтевати своје. „Сервис, месје!" понављала је она десетак пута све јаче и жустрије, док није почело одјекивати салом и скретати пажњу свих присутних. Странци - циције храбро су издржали ову паљбу, која je завршена продорном лупом ерата ложе. У исто време, једиа разводница уаодила је групу других неуредних, али дарежљивп.ч посетилаца у сред партера. Амбијент: огромна блнстава дворана, китшасто украшена позлаћеним орнаментима барокне декорације, који оквире сли карије плафона и зидова, иначе осветљених електрифицираним полилејима од шлифованог стакла. Метроом и пешке... Без плана улица и метроа у џепу не може се мрднути у Паризу, поготово са одређеним циљем. постоје разна превозна средства али Је подземна железница најпопуларнија, наравно због цена. Осим тога, метро Је брз, топао и забаван. Старији спавају, млађи читаЈу, али сви се зноје. Клизе по лицу голицаве капи, док вам човек округле главе и ретке косе иуди лепо сервирано освежава Јуће mihe кока-кола. Окренете главу, кад опет иста реклама, а испод ње код врата, двоје младих стоје и мисле да су потпуно сами. Станице метроа пуне реклама живих и дречавих боја, које ожпвљаваЈу ове савремене ката- 1 комбе. Cpehy се ведра, весела, насмејана лица са 1 белим бисерним зубима, стеченим захваљујући ( ревносној употреби четкице „те и те" фирме. Има 1 ту и љупких и витких сирена, позлаћене таласасте • косе, које се тамо негде на пучини трљаЈу сапу- ј ном неке фирме. Умилно се смешкају и нагова- ( рају човека да се сапуни у мору коЈе, зна се, не ј скида сапуницу. ( Једва човек дочека да изађе иа улицу и да се ( мадмше свежег ваздуха. А на улици гужва и бу- ( ка. Ври живот, а занимљивости не изостаЈу. Ис- ( пред вишеспратног магазина развикао се младић ( дуга лица и ванредном брзином, ван моћи сваког ( стенографа, изговара текст рекламе своЈе необич-( не радње. Преврнуо је велики плави сунцобран ( и напунио га разноврсним машнама са Јединстве- ( ном ценом прикаченом стотком, а људи прету- ( pajy и бирају. Једна дама са перјаницом пригр-, лила куче улубљене њушке и некуд жури. Неки,, на изглед нормалан човек, носи у наруч-Ју маЈму- , ма. А каткад се сретне и маЈка с дететом. , При углу Једне масивне зграде, обо Јене сивом, патином времена, погурена старица проси. А по-, ред ње на зиду Још се назиру црна слова римског , капитела: „Либерте, фратерните, егалите". Испред, уотела инвалида шета старац без десне руке, у , нсфлеканоЈ војничкој блузи тегет плаве боје. На-, мерно незакрпљена рупа на деспом рукаву опо- , миње да Je туда олово прошло. А Један човек сли- , ка разнобојним кредама непосредно на тротоару , неке катедрале по сећању! Остао Је загонетка... , Но свакако су наЈзанимљивији поборници ег- ( зистенцијализма. Живе они „за даиас, а сутра ( како буде“. СвоЈу приврженост и оданост овом ( филсзофском правцу испољаваЈу они на разне ( начине, који зависе од индивидуе. ВеКином су ( синови и кћери крупне буржоазије, те им Је до- ( садила уобичајена гардероба, Зато иду боси, пр- ( слих панталона, исфлеканих, згужваних кошуља, ( прљавих вратова и произвољних фризура углав ( ном необичних. Палета женске шминке за уста 4 поседује, поред црвених кијанси, жуте, зелене, 4 плаве ... Шминкање не избегава ни други пол. 4 А у трци за оригиналношКу скида се квалитетна одећа и навлаче обични џакови или вреће. Ина- 4 че. у моди су за жене панталоне „три четврти" f или на по копља, како неки кажу. Но оне за нас 4 нису нншта ново. Под именом „црмничке rahe'* ф одавно су нашле примену у Једном крају Црне iš Горе. Младићи чобани по селима Црмнице носе 4 их из практичних разлога. Л ... у Музеје i Један кроки нема временских могућности да л улази у детаље, а ни да обухвати сваку занимљи- f вост и знаменитост која карактерише Париз. На- f мерно су изостављени они бројнм музеји, кате- f драле и други уметнички и историски спомениди л који овде чинв свет за себе и заслужуЈу посебну 4 пажњу. * f А кроки би могао још да узгред забележи Је- \ дан поглед на људе који се срећу ових дана по \ >o’з®Јима. То су броЈни странци, што са Једнаким л интересовањем и различитим разумевањем најпре f посете Лувр. Као кутије од шибица поред сарко- f фага, изгледаЈу њихови аутомобили испред Лу- \ вра. А живе и дречаве црвене, жуте, зелене и л плаве сукње и блузе оживљаваЈу слику овог сиво i модрог дворца кога су Лујеви обдарили огром- f ним дммензијама и величанственошћу. у нади да л he им подићи срозани ауторитет краљевске кру- i не. Данас се у недрима многобројних крила одаЈа f овог дворца чувају дела великих уметности по- \ следњих неколико миленија, која причају о про- Ј шлости и онда кад историЈа заћути или почне да f нагађа. f Свако овде нађе своЈе љубимце. Немци наЈ- Ј чешће воле оно што Је немачко а Јћгалијани се f са нетуристичким усклицима ОдушевљаваЈу пред f делима своје ренесансе и гласно протестују и оп- f тужују крадљивце ових дела, у које спада и На- Ј полеон. Амсрикании пак, са њима своЈственом л хладнокрвношћу посматраЈу и дела највећих маЈстора и вештачки им одају уобичаЈено дивљење f тек на позив водича. Микеланђеловог „Роба“ и не Ј запазе док им водич не напомене о коме се радхг. f Тада се они поломе, отварају фото апарате, траже f леп кадар, изоштраваЈу бленду и шкљоцаЈу, да f би се секунду касније вратили своме елементу. А професори из Америке пет дана су слушали пре- f давања о модерној уметносхи и кад су се Једном Ф обрели у сали апстрактннх, неки су узвикнули: f „Дивни су ови импресионисти!"

9 Нико МИЛОШЕВИЋ ф

Дечански акварел

Шуморе кестенови расуте дечанскс косе борове кљује детлић смоласте тврде коре, на себи вечни, година ковчег носе и ћутње... зелене горс. Дечанску равницу модру како да ставим у недра? Бистрице живахне вале, рањено срце фруле? Како да грлим висока стабла једра и дечак пуштам стреле са криве крушке труле. Свака јс жила у мени тебе Дечани пуна, а свака бора, поточић твојих страна. Столетни кестенови прашњава нежна струна на вама преде солфеђо, октаве минулих дана. За вас сам везан одморна лета, за мит иконе дечачких страва за крађе воћа, у ноћи која цвета, и дише дрхтајем топлим, шапатом меких трава. Успори корак машино, тихо вагоне носи пусти да срце куца песме октобра сива; да суза бистра густе, дечанске шуме роси и капље у крила мокра, досадно пустих њива.

Светислав ПАНОВИЋ

Из албума младих уметника

Александар Обреновић: Мој брат

Издање Архива за правне и друштвене науке 1952

Карл Маркс: „О ЈЕВРЕЈСКОМ ПИТАЊУ"

Кратки чланак „О јеврејском питању“ написао је млади Маркс 1844 године. Али, значај овога рада није у томе што га је написао Карл Маркс. У њему је изложено решење једног конкретног историског проблема јеврејства. Па и • па«:, значај овога рада није ни само у том решењу, иако би већ и само оно било много. Хитлер је у двадесетом reку питање јеврејства кренуо да ликвидира као митски Сатана: на тај начин што је преузимајући компентенцију хришћанског бога, упутио све Јевреје у пакао на земљи. На исто питање Маркс је пре више од сто година у свом кратком раду одговорио као каучиик: показао је како треба стварати на земљи рај за све људе. У јединственој свежини први пјпг изреченог открића Маркс у овом делу саошхггава многе велике идеје новог погледа на свет. Тај поглед је ношен одушевљењем за Хегелову дијалектику, али је већ одлучно материјалистички. „За нас религија не претставља више основ, већ само још феномен световне огравичености. Стога религиску гпредубеђеност слободних грађана објашњавамо њиховом световном предубеђеношћу... Питање о односу политичке еманципације и религије постаје за нас ггитање о односу политичке еманципације и људске еманципације." Закључак о ослобођењу пролетаријата као услову „Људске еманципације" Маркс у овом раду још није изложио. Али у општем виду овде је и то питање обухваћено. Будући аугор „Капитала“ у чланку ра-

звија темељну критику грађанског права, ћифтинског морала, новца те „отуђене од човека суштине његовог рада и његове егзистенције“. Констатујући раздвојеност \овека у грађанском друштву, с једне стране на формалног грађанина државе, члана друштва, а с друге стране на егоистичког индивидуалца, Маркс указује на пут којим ће овај несклад нестати, даје прве апстрактне дефиниције комунизма. „Тек кад стварни индивидуални човек узме натраг у себе апстрактног граграђанина пише Мар::с у овом чланку и као индивидуални човек постане родно биће у свом емпириском животу, у свом индивидуалном раду, у својим индивидуалним односима, теК’ кад човек сазна и организује своје »forces propres« као друштвене снаге и стога не буде више одвајао од себе друштвену снагу у виду политичке снаге тек тада ће бити завршена људска еман ципација.“ Социолошки и филозофски садражј чланка „О јеврејском питању“ и данас ie актуелан. Кроз његове редове чигају се инплицитно дате велике идеје о укидању приватне својине, о

новом демократизму о нестајању државе. Није чудо што у избору Московског Института Маркса-Енгелса-Лењина међу „Изабраним делима“ Маркса и Енгелса, овај докуменат човековог ослобођења није добио место. Добро је што је он данас, макар и као брошура, у издашу архива за правке и дру штвене науке, прег.еден на наш језик. И. Т.

Брана Павловић: Цртеж

Цртица из редакције

Слушали су радио

Донео у редакцију дедан Mia ди књижевник напис о годишшој скупшпгни Универзитетског клуба младих писаца. Озбиљно и самокритично. Прво о извештају претседника. Затим је споменут и извештај благајне која је пре годину дана имала 33.000, а сада има 100 динара, али је зато орман у Клубу пун непродатих примерака књиге „Нас пет“ на чије издавање су отишле паре. Писао је о зрелој и живој дискусији. Стидљиво је споменуо и појаве „које су шкодиле угледу Клуба“. Ту је настао спор. Уредник је изјавио да о томе треба писати одређеније и да он жели то у листу да објави, то што је овде сакривено иза тог магловитог израза. Тога је било пре, сада смо решили да измекимо стање, више нема тих појава, гласио је одговор. А оно пре неки дан? (суседи, станари поред Клуба мла дих писаца жалили су се да никад нису имали такве суседе као што су ови, никад они суседи, нису били пуни страха као сад...). Одговор младог писца-чланкописца био је да је „онај испад“ направио бивши члан Клуба, ништа у ствари, дошао

,ie пијан ca улице, одмах га ј* Перовић изнео... Колико је остао? Кажу око четрдесет минута, не знам ја кишта о томе, нисам био, слушали су радио, причали... Субеди кажу да су се рађали столицама. Не знам ја, у ствари, ов није члан Клуба, искључили смо га... Уредкик је остао иепопустљив. Тврдио је да у младих писаца има појава које би они требало да осудв и да ће се у листу за такве ваписе увек наћи места. Члан Клуба младих писаца који је „онда био отсутан" остао je непопустљив такође. Тврдио је да је „онај испад“ учинио онај бивпш члан... А они, они су направили прекретницу... По изласку из собе уредника пришао је своме колеги, члану Клуба који ј« „онда био присутан" и упитао га да ли је заиста било пића у Клубу, онда... Вуче, јесте ли пили, репи ми истину. Жарко је дошао већ са улице пијан, а код нас било је само кило ракије. Уредник заиста није био у праву. Шта је то, кило ракије? д-

Радомир Антић: Са књигом

6

НАРОДИИ СТУДЕНТ

Број 23