Student

Говоримо отворено

На ,*принцилијелну“ дискусију Макавејева и Милошевића о нивоу оггште културе на групи књижевности Гојко Милетић дао је „принципиј елан“ одговор који, свакако, заслужује да му се посвети пажња, Међутим, како је на страницаава „Народног студента“ досад већ прилинно прк>стора одвојегао за дискусију о групи кг&ижев:гости, сматрамо, да Је преме да се прекине са оваквим начином полемисања који на крају крајева не води шгчеацу и који ниуколико не помаже да се проблем расветли. Чињеншда је да су и Макавејев и Милошевић допринели, не непринципијелиошћу већ пршгицно Једностраним захватањем проблема (што је уосталом било и условљено самим карактером нашхса коЈи су имали за цил> више да развију дискусију, него да дају неку озбил»ну анализу), да ое развије неконструктивна ди сжусвхја која прелази у лично објашњавање и вређање.*)

Чшвеница је и то, да секција Савеза студената групе каижевности има добрих резултата у своме раду. Чини мам се да су ти резултати забвлежени у доброј мери на сжрагаицама „Народног студен* та“. Уколико друтови са кн»ижевности сматрају да је о њима требало више шгсати, онда нека се пре свега запитају: ко-

лико су се они за то постарали. Да Hifcy Макавејев, МилошевтЉ, Мирковић и остали „случајно" залутали не једне, него готово сваке лепе вечери кад група кн.ижевности оргавизуЈе књижевне дискусије или вечери поезије и прозе, кало би се шта могло писати о њиховом раду. Досад редак1диза је добила један једини изпис са групе књижевности иако би било најцриродније да их одатле добија највише. Међутим, ни недостахЦ'! написа Макавејева и Милошевића, ни активност студената књижевности у разним клубовима и кружоцима, не заклаHtajy нити решавају проблеме,

по нашем мишљењу, и озбиљне који постоје на групи кљижевности. Суштина проблема киЈе само у нивоу ошите и књиженне културе на грутш књижетзности већ, пре свега, у недоеољно изграђеним идеолошким погледима ка књижевност и књижевну проблематику. На прошлогодишњим семинарима из светске кхвижевности овај се проблем сасвим јасно испољио. Приликом дискусије о Томасу Ману („Тонио Кр>егер“) један студент чисте филозофије иступио је са чисто идеалистичким схватањима, исти-

чући да је он шопенхауеровац и да би волео да чуЈе што о томе мисле другови материјалисти. И другови материјалисти нису били у стању да га побију. После дискусије неки друтови комунисти су констатовали да они осећају да он није у праву, али да нису у стању да му се сутгроставе, јер немају довољно знања. Констатовали и тачка. На томе је и остало.

Поводом семинарског рада „Бкггетско - уметннчка агаали за „Отаџбине" од Хуре Јакшиha“ развила се дискусија о патриотизму. На њој су се чула и оваква мишљења: патриотска поезија је труба; патриотсхо осећање је осећање ниже врсте; оно води у нацизам, шовинизам и расизам; патриотска поезија је режимска поезија. Или свака квази - марксистичка схватања:

комунизам је најнапреднији друштвени систем; у комунизму неће бити нација ни патриотских осећања. Према томе, патриотизам је назадан. Уосталом, чула су се и супротна мишљења, али мишљења која су се, углавном, састојала у празном, голом фразирању, у доказима овакве врсте: „Ја се не слажем да је Јхатриотско осећање, осећање ниже врсте, за мене је патриотско осећање, осећање највише врсте. Ђурин патриотизам је и наш патриотизам итд, итд. Неко је чак и закукао: „Да је нама да имамо данас једнога Ђуру да пише овакве патриотске песме“. Озбиљнијег, научног постављања ствари готово да и није било. Међутим, и у нашој марксистичкој литератури теоретски је обрађивано ово питање (Зихерл: „Комунизам и отаџбина")

Зар овакав идеолошки, а не само културни ниво, није навео партиску организацију књижевности да поразмисли 1 мало о томе зашто комунисти ■ нису у стању да се изборе за 1 своја материјалистичка схва- ' тања у дискусији са идеали- * стима. Барем они који су ди* 1 скутовали. А зашто остали * ћуте? 1

Неки другови са књижевности тврде да они не могу тако добро да познају савремену књижевлост, јер су они историчари кк>ижевности. Они не читају можда довољно савремене романе, али зато читају Мирослављево јеванђеље. То од прилике изгледа као кад би правници рекли: „Ми истина не познајемо довољно законе који се данас доносе, али ми зато учимо Солиски законик“. Уосталом, тачно је да се према садашњем плапу и про* граму, на гругж књижевности студира све друго, само не књижевност. Другови са kibmжевности водс борбу против оваквог стања ствари и редакција „Народног студента“ хтела је у томе да им помогне. Пре извесног времена покренута је у листу анкета о плану и програму нз групи књижевности и објављено је неколшсо мишљења професора и студената. Сва ова мишљеља покугохли су чланови редакције. После овога нико се није више јавио да изнесе своје мишљетве. Да је неко од другова

са књижевности озбил»но обрадио проблеме своје групе не 6и било потребе да Макавејев и Милошевић о томе гогагу. На крају још и ово: не сматрамо да група кшижевности претставља по културиом и идеолошком нивоу изузетак на Филозофском факултету. Али, такође, не сматрамо да је то неки разлог да се о њима не гогахе. Гојко Милетић сасвим тачно констатује да је кедостатак књижевне и огапте културе осетљивији проблем на књижев нссти, него на неким другим групама Филозофског факултета. С друте стране, само у колективу који је у пуиој мери развио свој рад могу и слабости и недостаци у пуној мери да дођу до изражаја. Овде се, заправо, и треба хватати у коштац са н»има. Група књижевности има снаге да се бори са овим слабостима. Зашто се друтови са књижевности плаше да отворено дискутују о њима? Редакција „Народног студента*

*) Гојко Милетић примедбама на рачун Макавејева и Милошевића пада заиста у пуну непринцилијелност, врло неукусним нападима на двојицу члаиова редакције „Народног студента". Уосталом, ако се он пита са каквим су моралиим правом Макевејев и Милошевић „напали“ на групу књижерности што, уствари, значи негирати прапо редакцији „Народног студента“ да пише о проблемима који постоје ми се питамо: са каквим моралним правом Гојко Милетић говори о нечијој неписмености кад његов напис речито говори о томе да он то право нема.

АНТОН КРАЉИЋ.: Цртеж

Хоће ли књегиња бити задовољна

Нов жанр: Петпарачки филм

Филмска публика, као што је познато, има шеснаест година. Разумљиво је да овај научно утврђени податак о зрелости просечне филмске публике никако не би смео да дозволи ствараоцима филма отсуство сваке аутокритичности и прилажење публици са потпуним потцењивањем као што су то дозволили себи ауторц филма „Сви на море“. Филм „Сви на море“ замишљен је и рекламираи као лака музичка комедија из нашет живота, играни филм који нема никакву другу сврху сем да забави. Филм, значи, прављен да се њиме утоди укусу 'публике. Тај извикани укус публике, међутим, као да је отказао у свом случају. У ствари, показало се да „Сви на мсре“ није ни наша, ни музичка, ни филмска ни комедија. И поред очигледних напора сценариета п редитеља публика затрепгри тек на по неки заборављени или препознати „штос“, бездушна, равнодушна публика чијем се малограђанском укусу два сата безуспешно удварају аутори овог филма разним више или мање укусним али свакако по-

знатим (и старим. и празним) духовитостима. Можда је сувише жучал закључак да је овајј филм-комеди ја прављен као за малоумне, и дајемузика рахитичиа, и да су све духовитости у њему само не кадашње, и да је цео филм само једна слаба, слаба, слаба и-

митација страних забавних музичких филмовз. Можда. Можда је овај филм успео неког да забави. Можда. Једна је једина особина овог филма непроблекатична: филм је потпуно безидејан. Да се не схвати да иступам са неких сувопарнкх позиција тежње ка здравој социјалистичкој забави у стилу пароле: претворимо море у граиитнл бедем весеља и годишњег одмора! (узгредна мисао: Иљф и Петров су знали како треба стварати смех!). Примедба о безидејности односи се на бесадржајност,

празнину филма, голишавост и

неоригиналност радље, отсуство сваког дубљег садржаја у ликовима, чији интерпретатори зато морају онако често да млатарају рукама и да се „праве смешни*. Глумац може да буде тааентован до миле воље (као пгго је например Лауренчић), изигравајући једну шупљу улогу и будући, стављањем: у недухсвите ситуације, онеспособљен да да себе и сам he изгледати неталентован и неспособан (као што је овде између осталих Лауренчић), Изузев Дидића који је успео гестовима природног комичара да делимично оживи своју улогу, остали глумци нису могли да удахну живот бескрв ним ликовима очигледно, већ по сценарију површних и праз , них летовалишника. Треба ли ; се сећати разних мађарских и ј аустриских филмова са истим , оваквим темама, ситуацијама. ј геговкма, дијалозима? Треба ли споменЈгти како неки тренуцп ] у овом филму изгледају као , катастросћално невешта имита-

ција холивудских филмских

ревија? Да лк овакви (само духовитији) треба да буду наши забавни филмови? Може ли се уогплте нешто своје створити и митирањем? Морамо да признамо да нас фили као што је „Љубав је лепа“ пријатно забавља и поред садржаја одговарајзгћег за продукцију старога Ренка. Забавља нас и поред фино пласиране идеје о класном компромису која се дискретно појављује око доживљаја са симпатичним и богатим Би Ци Бруном. Филм „Сви на море“ као да хоће да нас увери да се може створити филм без икаквог људског и друштвеног садржаја... А природно је да захтевамо, као што то стари Ренк чини код своје куће, да наши забавни филмови имају наше садржаје, да наши филмови буду нашки идејни... Само што се идеја не уноси по захтеву у неко дело. Она се увек налази у њему самом. __ _ i Д. Мак.

Милена Брсајков у овом фмлму пнје имала шта да каже

Филм

„Сви на море" „наша филмска музичка комедија“, у којоЈ су злоупотребљени: Милан Ајваз, Дејан Дубајић, Јозо Лауренчић, ЈБубомир Двдић, Милена ВрсаЈков, Ми.тан Пузић, РаЈко Митић и филмска уметност, од стране писаца сценарија: Милана Суботичког и Свете Павловића, редитеља: Др. Саве Поповића и предузећа: „Авала" филм Београд.

Културно уметничко друштво МВШ-а „Мика Митровић“ посетило Бор

Из дана у дан све више се продубљују везе између студентске организације и осталих наших радних људи. О томе нам говори поред осталог и посета борском руднику од стране КУД-а „Мика Митровић" 22 XII. у част Дака Армије. Друштво је са својим оркестром, певачима солисгима и фолклориом групом дало пет приредаба за грађанство,

за припаднике Народне Армије, за средњошколску омладгшу и посебно за раднике рударе. Приредбе су биле одлично посећене. Нланови друштва су обишли сам рудшгк и провели извесно времв у разговору са рударима који су им објашњавали свој посао. „Свуда смо били изванредно лепо примљени”, хаже један друг који је био тамо.

Некултурне дискусије о култури

Сматрам за нужно да изнесем неке чишенице у вези са покренутом дискусијом у „Студенту” о томе: Да ли је ниво опште културе на групи књижевности проблем? Нама, студентима кн.ижевности, који најбоље познајемо своје проблеме, било је одмах јасно да то пктање није покренуто у суштини још ман»е суштински. Такав бесприндипијелан став оних, који су делу ствар импровзовали на један лакејски начин, са пуно неразумљивих жаока и увреда, навео нас је на помисао да поставкмо себи и другима питање: с каквим су моралним правом и с каквим тенденцијама двоЈица другова покренули ову ствар? Ја hy покушати да, кроз даље излаган>е, дам одговор за овако постављање питања.

Нека ми опросте читаоци нашег студентског листа, што овом приликом нећу да полемишем ни са МакавеЈевим, ни са Милошевићевим мишљењима (уколико се ту ради о мишљењима), о томе шта ~.. дванаестогодишњи читалац Карла Maja и „четрдесетпете паралеле размишља”, о том шта прича понеки средовечни грађанин у Југоеловенском драмском позоришту на претстави Шоове „Кандиде”, нити о изразима као што су: „потсзесно инсценирани смисао“ итд. Hehy то да чиним из два сасвим обична разлога: прво, зато што немам претенциозну камсру да, овим путем, прибавллм себи неку књижевну репутадију

(као што Је то МакавеЈев например учинио: нашкрабао је неколико запажања о групи књижевности и одмах затим по природноЈ линији ствари почео са приказима) и друго, jep суштина поменуте дискусиЈе и ниЈе у неким схватањима ове или оне литературе, овог или оног књижевног правца, већ се ради о Једном колективу, од неколико сготина људи, коЈи се често боре за постизање што бољих резултата на подручЈу своra рада. Дакле, Ја ћу говорити о конкретним стварима.

Место групе књижеввостм ua факултету Ради потпунијег одговора на постављени проблем, сматрам се обавезним да проговорим неколико речи о физиономиЈи наше групе. То је, по општем признању, узоран колектив по чиЈоЈ се агилности у приличноЈ мери цени активност Филозофског факултета у целини. То је, донекле, и природно, јер Је то најбројниЈа група; а с друге стране по свом социјалном саставу и свести њених чланова секциЈа Савеза студената на књижевности Је Јједна од наЈбољих организација. Целом Универзитету позпати су успеси наших радних бригада. Даље, у организовању борбе мишљења, кроз семинаре и дискусиЈе, наша група заинтересовала Је и остале факултете, као и многе друге културне и Јавие раднике. Овим не мислим рећи да Је код нас ишло све тако глатKOj У „чизмама од девет миља”,

али истичем, као нелорециву чињеницу, да наш колектив из дана у дан све више валази себе, и да се контуре тога развоја све убедљивиЈе оцртавају за последњих неколмко година. Ми, студенти књижевности, водимо отворену идеолошку борбу, борбу за социЈалистичку културу, на врло осетљивим питањима где Је, између осталог, и потреба за широкои културом врло велиха, и радо примамо свакога ко нам искрепо жели помоћи, а кад се појаве такви другови, код којизс ce не испољава та жеља, онда смо принуђени да најоштриЈе устанемо протиа њих.

Henrro о проблему наставе Ако је већ требало покренути ди скусиЈу о нашој групи, онда Је било нужно поћи од овог питања као основног, али Је, нажалост, оно само дотакнуто Једном Једином реченицом и то накарадно. Ми смо до сада имали врло много гешкоћа по питању наставног плана. Неке су решене, а неке треба и даље решавати. (Ја нећу да говорим са каквом културом, с каквим елементарним знањима долазе средњошколци на факултет, нећу да говорим у којој су се мери ратне и поратне године одразиле у том правцу, Јер то, углавном, важи под Једнако за све групе и факултете). За четири последње године из плана наставе избрисана су четири испита, као непотребна, а све се то, и те како, одразило на сам успех студиЈа. Требало Је много дискусиЈа,

убеђивања и седница катедре док се ти оправдани захтеви студената нису остварили.. Али ни данашњи ггрограм, не само да није идеалан, веК по мом мишљењу, још увек обилује низом недбстатака. Он Je крн. са једне, а преопширан са друге стране. Нама се не предаЈе наш романтизам, словенач. ке и македонске књижевности, а на другој страни утапамо се у обиљу језичких детал.а, од индоевропских језика до нашег савременог. Не мислимо рећи да нам учен>е Језика није потребно, али ми се чини на овакав начин студирања језика не одговара нашим задацима у пракси. Наставиици Језика, који без сумње са огромном љубављу предају евој предмет м чине све да студентима пренесу што више зпања, инсистирају на таквом програму (подједнако и за оне, који дипломирају иа Језика, и за оне, који дипломирају из књижевности) као да група има за циљ подизање иаучног подмлат ка, а не наставничког кадра. Још једном истичем: ми смо свесни потребе учења матерњег језика, али познаваЈући фактичко стање сматрамо да се тај пут не постиже гомилањем свих могућих граматика из прошлости, већ свестраним проучавањем нашег Језичког стања данас (то ћемо, уосталом, пре-

давати у гимназијама) и дотицањем најосновнијих линија развоја нашег кшижевног Језика, а не расплињавањем у десетинама научних расправа (најчешће са cjmpor ним тврђењима), о „Јату” илк, „де белом Јеру“ и слично. Полазећи од овакве ситуације многи наши другови, коЈи су дошли са жарком жељом да проучавају књижевност кажу: „Боље да смо отишли на права, Јер би ииали више могућности да читамо књижевна дела”. Очигледно Је да постоји известан распон између наставе језика и кшижевности, а поред тогз проrpau наше групе овакав, какав Је данас, заиста је немогуће савладаги за четири године. Можда би ее низ питања решио продужењем Дтуднја ва пет година. То уосталом захтева једну солиднпЈу анали зу. Али остаје чињешша да од оелобођења до данас ниједаи студеит није дипломирао у редовном

ЗУнском року, а незнатвн J* број оних, који су дипломиралм у септембру. Тек кад дипломирају, наши другови су у могућности да студиозииЈе приђу изунавању ка>и жевности. Све то говори да Је овај проблем врло озбиљвн к да ку треба поново прићи са пуно вожо и од страве студената, а у првом реду и наставштка. Ових неколико детаља, напрев изнесених, требали су да, бар у основним линијама, покажу у каквоЈ се ситуациЈи налази наша група. па ипак, и поЈ>ед тога, иаши студенти су показали изванредних успеха, које треба посматрати напоредо са свим omm што Је напред речено, а што Је претстављало објективне тешкоће. И „Студент” Je писао о Вукашиву Радовићу, Слободану Марковићу и Драгутину Јовићу, коЈи су, и по ред свестраног аигажовања на пар гиским задацима, прилихом дипломирања пожњели успехе, какве можемо пожелити свакоме студенту. То Је само Један пример, и они нису усамљен случај. Обично наши другови ретко падаЈу на дипломском испиту, Јер су ceeсни својих задатака и не ЈављаЈу се за полагање пре иего што ce солидно спреме. Велики броЈ другова бави се прозом и поезвјом, и н.ихове напоре не треба пбтцењивати. 1 Медвеђа услуга Недавно су студенти наше групе дали идеју за покретање свога листа. То је у сваком случају позитиван корак, тим пре што је уследило после свестране анализе могућности у партискоЈ организацији. „Студент” је покушао да том новом листу да унапред извесну популарност, кроз интервјуисање појединих другова. И одједном се нашао Макавејев (хојн са неке висине гледа на наноре младих) иронично гтримеђујућн: „ ... и Вук «I»илиповиК даје књмжевне изјаве”. Не знам колико Je утрошио нтсова док није склепао кеколико безвредних чтанчика, али је свакако могао каћи паме*> ниЈег посла, који би му више одговарао. Ради бољег расветљавања чосто се и глупости цитирају. Даасле« извините . . Остајем при гатв да ка књижевним групама (приенствефо књижевностм н славжаака) влада декаденција, не надреаднстичка, и не реалистичка, пко жл подмеће Филиповић, него cnrHtjei листичко реалнстичка. Итражжва се, понављам, у сталним захтвнима за неким рецептима и „опро(Наставак на петој страии)

Мјесец над нашим опроштајем

О, поглсдај како ходи меко у потјеру за сунцсм. Осјсћзш ли, велико јс... до смрти СЈ г стати нсћс. Ја вјерујем у његову масу да he пекад стићи бјегунца, а то fce нсодољиво бити кад му заувијек занијеми ход. Како је вслико бити опточен знамењем које се назива: над а. Утолиће сном вјечити замах ва поклон давши се вјекопима. Ја дивим му се, иој сан ra слиједи. а’л оба сличнс судбине. О, погледај како ходм меко у потјеру за гуицеи.

Сретеа Пероаић

Страна 4

НАРОДНИ СТУДЕНТ

Број 1