Student

ДА ЛИ ОВАКАВ ЗАБАВНИ ЖИВОТ ПО СВАКУ ЦЕНУ

Негтобитно је да је забавни живот саставни део живота сваког студента. Због тога се њему посвећује велика пажња. За три дана имали смо прилику да видимо три разне забавне вечери чије се квалитети не могу прећутати. ДОКЛЕ СА „РАФОВШТИНОМ" Не знамо зашто организатори другарских вечери друге године медицине, не могу без конфорансјеа који изиграва Рафа. Вероватно да мисле на тај начин да вече учине забавнијим, али били смо сведоци супротног. Публика је „досађиван>а“ једног таквог Рафа осудила звиждањем и повицима: силази! Доста с тим! Па ако се томе дода и закашњење програма и његова неразноврсност, ово вече није одговорило својој намени. Поготову што је од 400 студената друге године било свега око 60, мада је то било њихово дрударско вече. А да би вече било „Јгспелије", програм се завршио тучом на вратима. i ДЕКАНАТ БИФЕ Са наменом да гтриходом обез беде летовање стфомашним дру говима, Феријални савез стоматологије нриредио je забавно вече, Знамо да се до просторија тешко долази, али изгледа да стоматолозима то иде лако. Они за то добијају свој деканат који је за час плесна дворана, а секретарава ианцеларија бифе. Не улазимо у то да

ли ово штети угледу деканата, али је чињеница да су столови секретарове канцеларије били пуни сендвича и пивских флаша и све је личило на неку сеоску биртију чију је атмосферу допуњавао програм. ФАРМАЦЕУТИ СЕ РАЗОНОЂУЈУ ЏЕЗ СТВАРИМА На ветерикарском факултету у суботу су фармацеути приредили своје другарско вече. За програм се није миого мислило. Једноставно су позвали џез „Динамо” који је отсвирао неколико ствари, ала Џамболаја. Затим „Днамо” одлази а вече се продужава под звуцима другог оркестра. Мада је пу блика била задовол»на и сала била дуттке пуна, гтитамо се, зашто забавно вече организовати на овај начин. Зар фармацеути не могу ништа бол>е дати.

С. Валчнћ

Л. Мирковић

СА ЈЕДНОГ ЧАСА НА ЕКОНОМИ ЈИ

Veče „Savremenika“

Saradnici »Savremenika« bez svojih urednika V. Gligorića i Dušana Kostića (najavljenih) doneli sn na književno veće ispunjenog amfiteatra svoje proverene tvorevine. Erih Koš je sa požutelog primerka »Borbe« pročitao crticu »Razgovori o đuši«. Cudno je za Lazu Lazića da još ne zna napamet stihove koje je toliko puta čitao na književnim večerima. Desanka Maksimović je, uz pratnju mnogih glasova iz publike pročitala nekoliko svojih »ženskih pesama«. Px-voljub Pejatović je, osluškjujući sonornost reči, gromko odrecitovao spev »Skadar«. ч Izuzimajući mali broj veorna đobrih p>artija, »Skadar« je ispao pokušaj da se velika legenda još jednom ovekoveči, ali ovoga puta modernim izrazom koji je u glavnim linijama postavio Momčilo Nastasijević. Lalić je svoj odlomak iz proze izvukao iz nekog starog sanduka. Sve u svemu, saradnici »Savremenika« su rešili da oduševe studentsku publiku onim što je ona već znala. A to je nekorektnost koja je proizvela razočarenje М. MILORADOVIC

Са технике ВЕЧЕ ЉУБИШЕ ЈОВАНОВИЋА ПРВАКА ДРАМЕ

На малом подиуму сто и две столице. Рефлектор на чивилуку, пред таблом, са које је пре неколико тренутака избрисан последњи потез кредом. То је био декор, Глумци: Љубиша Јовановић и Васа Пантелић. Амфитеатар пун. Тиншна. Од Косова је прошло пет векова и Ракић је већ умро, али стихози „На Гази Местану" жи ве у устима великог уметника. Мало несбичан Станоје Главаш у оделу друге половине XX века. Војвода Драшко је засмејао цео амфитеатар. Шатор се тресао од бучне свађе Врута и Касија. Дрхтао је чивилук. Зар ово нису љубоморне очи От-ела. зар ово лице није црно: „и она је сада за мене као моје лице црна“. Овде се Сирано смејао своме носу. Смејала се публика иако није видела тај фамозни нос. Без декора, без кулиса, шмин ке и костима, само жива упечатљива рсч, реч која говори, која побеђује кулисе и остало. Аплауз. Доћићемо опет. Довешћемо и Рашу. Чућете Леона Глембаја. Доћићемо и са савременим репертоаром. Ово ш-ije било у позоришту. Све се то десило у једном обичном амфитеатру на техници. Вез вечерљих одела. Без деколтеа. Пушење није било забрање-

Љубомир Јовановић

КУЛТУРНИ ЖИВОТ

ДОБРИЦА ЋОСИЋ о књижевној Москви ”КОРЕНИМА” И СЕБИ

Око гаест стотина студената из Повог Београда присуетвовало је разговору са Добрицом Ћоси Нем. Теме: П конгрес совјетских књижевника, и роман „Корени". Ограђз т јући се да је оно што Ке рећи само утисак, Добрица Ћосић је изнео своја запажања са Конгреса совјетских писаца. Чини нам се да Је ту много речсно, у том једном разговору. Извињавамо се читаоцима што Кемо морати да изнесемо само најважније.

— Конгрес Је имао велики задатак: да афирмира совјетску кн»ижевност као водећу литературу света и, што је много прече да заустави вал неких антирежимских дела објављених и приказаних на позорницама од децембра 1953 до априла 1954 године. Писци су по смрти Стаљина сматрали да је дошло време за истинитије умет ничко изражавање стварности. Сад je требало спутати те „распојасане“ књижевнике, каналисати литературу на партиске поставке и позвати je да помогне Влади У реализовању свих одлука из унутрашње и сполше политике. Запажена je грозничава тежња да се рехабилитуЗе МаЈаковски, али са примедбом да Je време коЗе le оваЈ књижевник критиковао превазиђено. Инсистира се гласовито на ства рању новог Корчагина, нових позитивних хероЈа коЈи he допринети преваспитавању совЈетског човека. Коигрес Де осудио теориЈу бесконфликтности, рођену у Ждановљево време. А основни погон Зе критика коЈа треба да раскринка старо, бирократско. МеЈЈутим, ту Зе Једна тврда антитеза: добро побеђуЗе зло- ново-старо. Свеједно што Зе Конгрес направио корак на пред у односу на Ждановљево доба, по мишљењу Ћосића, он Зе Зрш више проширио постоЈећу кризу културе. , ШОЛОХОВ ИЗАЗВАО СКАНДАЛ Присутне је занимала дискусија Шолохова Шолохов Зе своЈим помашањем игнорисао, презирао Конгрес. Био Зе на свечаном пријему у Кремљу, дошао на дискусију и изгубио се. Том дискусиЈом Шолохов Je сахранио Конгрес. Био Je дочекан овациЈама, лудим аплаузом у коме Je било срца и крви а онда Зе све реферате и хвалоспеве совЈетскоЈ књижевмости учинио бесмисленим. Рекао Je да Je у фоајеу срео људе коЈи се Једва крећу под ордењем, а он не познаЈе ни њих ни њихове књиге. Оваквом дискусиЈом Шолохов Je спасао многе друге дискутанте који су, од државних и од-

говорних због своЈе смелости добили само учтиво извлачење ушију. КРИЗА СОВЈЕХСКЕ КУЛТУРЕ Ја hy само да цитирам два сов јетска уметиика. Олга Берхољц, пе скик: „Из наше поезиЈе нестало Је лирике и човека. Из позоришта не стало *)е театралности. Са филмова Je нестало кретања. Са слика-људског дела“ Довженко, филмски режисер: „Ми смо велика човекова страдања заменили ерзацом: тешко ћама које се преодољеваЈу". А колико бирократиЈа влада може да вам документуЈе следећи пример: Једно позориште из наЈзабачемиЈе провинциЈе мора да тражи дозволу од министарства да би извело било-коЈи позоришни комад. Или: Овечкин, велика звезда совЈетске прозе критиковао Je изолованост совЈетских писаца од народних маса. Они стануЈу у засебном блоку вила, и далеко су од правог совЈетског човека, од блатњавих путева.. • • Питање: како стоји са преводилачком делатношћу у СССР-у? „ Разговарао сам са многим писцима. Преводе се само књижевни ци коЈи стоЈе на платформи Савета за мир. О именима коЈа се код нас толико помињу и расправљаЈу, ие знаЈу ни речи. • У каквом су положаЈу млади књижевници? На конгресу их такорећи уопште ниЈе било. Али су многе делегациЈе критиковале монополистички и бирократски став Савеза књижеиника према младим снагама. • Постои ли интересовање за нашу књижевност? Право да вам кажем; официЈелни ПољевоЈ, коме Je то задужење, интересовао се. И писци коЈи су били код нас интересуЈу се за своЈе познанике. Интересовање дру тих нисам осетио. То ме Je помало вређало. То тумачим зато што Je наше име, ЈугославиЈа, тамо приЛично фамозно Још од Стаљиновог доба. О „КОРЕНИМА" И БУДУЋЕМ РАДУ © Да ли he „Корени“ добити своЈ наставак? Хоће ли личности иаговештене у „Коренима" добити уло-

re главних Јунака у вашоЈ следеhoj књизи? Другу књигу сам написао и трева само да је поправим па да иде у штампу. Ја не намеравам да правим „Сагу о Форсајтима“ нли такву грађевину, Јер би композиција угушила драмски ефекат. Књи га је затворен драмски круг и не условл>ава се „Коренима". Мада су главне личности Вукашин Катић и његова кћи. Алекса и Адам синови Толе Дачића. Радња се одиграва два три дана пред пропаст Србије 1915. Тренутак између ропства и слободе. То је крај Аћима Катића и са њим, по мом осећању, умире и хајдучка Срби Ја. • Да ли Је Николин прслаз преко Мораве значио његов силазак са позорнице? Колебам се са Николом. Тај старац је моЈа опсесија, преокупациЈа. Могао бих књигу о њему. . . Остаће он са својим летописима и опоменама о хајдучкоЈ Србији. опомињаће и комукисте сако дотле дођем) као што и мене сада опомиње. Он не би смео да умре. Али се боЈим да га не преексплоатишем. Треба оставити мало тајне за читаоце. (Глас из публике: нек живи!) О Ваше личности су елементарне, од крви. Да ли је и то због драмског ефекта? Moje осеђање света Је осећање трагике. У личности, ако се удари где треба, у Једном тренутку, Је цео живот, ШТА САДА РАДИМ Па, два нова ромама сам написао. Треба само да средим. У том четвртом роману дао сам још Један лудачки, пароксистички нагон. Овога пута то Је нагон за срећом. Радња се одиграва од 1918 192. .. и неке. Нећу да вам препричавам, Јер онда нећете да купите књигу. • Реците нам нешто о свом новом стилу? Ја сматрам да се пише онако како се мора. Неко пре дође до то га, ,како се мора“, неко одмах. За „Корене“: композициЈа ми Је намет нула фактуру и стил, коЈи Је требало да буде интензиван. Иначе, Ја немам амбициЈе да богатим наше лексичасо благо. Сав Је у контексту речи, у комшилуку. КАКО САГ« ПОСТАО ПИСАЦ За мене Је литература била као за некога шах... До 1949 године. Када сам писао „Далеко Је сунце“ мислио сам да he испасти хроника. Написао сам тридесет страницв, по казао приЈатељима, сви су рекли „Дбро Је!" Е, мислим се Ја, то и Ја » свакоме кажем „добро". Онда сам се обрео у Рибарској Бањи са Оскаром Давичом; он ми Је други пут рекао да то што сам написао не ваља ништа. „Па шта да радим“ упитао сам. „Седи па измишљај!“ Оскар ми Је одредио радно време, затворио ме у собу и Ја сам измишљао. Распоредим глбве испадне их негде око тридесет. Давичо ми рече: „Ех, сада ако си талентован, од тога може да испадне роман!" За десет дана писао сам све што ми Је пало напамет, Онда сам дошао у Београд, поправио, дао у штампу. Онда сам почео да читам интензивно. Од ДостоЈевског дотле нисам прочитао ни Један ред. И почео сам да мислим на композицију, на стил. Хвала вам, другарице и другови, на храбрости и стрпљењу. Аплаузи су надошли. Аплаузи i младом, а великом писцу. Јер, таЈ разговор Је био доживл>ај.

Мирко МИЛОГАДОВИЋ

КЊИЖЕВНА НЕДЕЉА 45 ВЕЧЕ ТРЕЋЕ ГОДИНЕ

Прошлог четвртка у доброј, драroj „45“ књижевну ревију имали су досада непознати писди-почетници са треће године групе југословенске кн,ижевности. Највише новости и ироничних облика, дао је својим песмама Раша Попов. Песме те су и романтичарске, еротичне имажинистичке, а све уз језичке зачине и опште разне врсте. Проза Николићева такође је била испуњена ђачким експресионизмом, где су придеви играли своје сувишне игре. Није се много ни рекло, ни стекло оваквом прозом. Јамошевић је прочитао серију песама са превелихим тоудом да монтажом описа достигне Једну модерну звучност. Песмом „Спровод иза мога чела" он Је то и постиrao. Стихови осталих били су уоби

чајено љубавко исповедаше, а хумореска коЈу смо чули на краЈу, виЈе много насмеЈала. ★ Пошто Је славистичка група престала да приређуЈе своЈе кљижевне вечери и да открива занимљиве поетске личности РусиЈе о&ог века, ту улогу Је сасвим срећно преузела филозофска група ксја Је у сво Јој скромној сали начинила вече посвећено МаЈаковском и ВалериЈу БрЈусову. Особито Је са занимањем припремљеиа нова вариЈанта превода „Облака У панталонама“ коју Је суверено урадио Бора Ћосић.