Student

pro et conta

sa studentskih galerija

ASKETSKA SREDINA ŽANA VILARA

Povodom gostovanja pariskih umetnika

Mnogi zaista duhoviti pozorišni radnici opet ostaju daleko od pravih vrednošti savremenog pozorišta: oni se trude da nezavisno smišljenim, novim efektima podvrgnu svaki prilagodiv tekst. Ti inventivni rušioci smatraju da je traženje novog u pozorištu traženje neobičnog, zaprepašćuj ućeg, čudnog bez opravdanja ili s još čudnijim opravdanjem. Izgleda pak da je svetsko pozorište prebolelo tu vručicu rušenja i traženja koja, kao i skoro svi ekstremni i programski pokreti u umetnosti, nije ostavilo trajne vrednost, ali je s nečim prečistila i pK>budila na razmišljanje. Pokazalo se da teatarska suština dela. njegov smisao, pati isto toliko i od šarenih, bizamih spektakla, kao i od naturalističkog sitničarenja. 2an Vilar je shvatio tešku muku koja stoji iza svake lake pretstave i predložio svojoj trupi asketsko rešenje: glumac Državnog narodnog pozorišta odriče se svake iluzionističke pomoći on, sam na ispražnjenoj sceni, drži na plećima ceo komad. To za геditelja znači najteži put: nalaženje mere, odbacivanje svai ke i najvisprenije ideje, koja je sama sebi cilj, neprivlačenje pažnje na sehe. lako se gledaocu uprošćen dekor i nedostatak rekvizita na prvi pogled mogu učiniti neuobičajeni, on se lako u toku pretstave može uveriti da to nije efekat odricanja. od efekata kako to često neobuzdano pojednostavljenje može da bude. Vilar nije. uklanjajući sve ono što gledaoca odvlači od glumca i reči. došao dotle da nam taj njegov F>otez bode oči i odvodi ih ч komada sada na drugu stranu. Mladi intelektualci koji se cerebralno oduševljavaju novim »cakama« i »grifovima« u tome vide sinonim velike režije. bili bi ovde razočarani: Vilar, premda očigledno oštrouman i duhovit. nije bio nestašni dosetljivac. već reditelj određenog komađa. To znači umetničku zrelost i skromnost. & »Sid« i »Don Žuan«, dva đela francuske klasike s kojima je parisko pozorište nastupilo u Beogradu. drame su »večitih tema«. U prvoj је to sukob dužnosti i strasti (u-stvari sukob dveju dužnosti јег se strast. naročito Ijubav. kod Korneja izjednačuje sa dužnošću. poštovanjem osobina izvesne ličnosti) koji sađa »pitanjem izbora« aktuelizira Sartr. Danas nije ređak slučaj đa se Labrijerov sud po kome » . Kornej opisuje Ijude onakve kakvi bi trebalo da budu. đok ih Rasin opisuje onakve kakvi 5u...« ispravlja u korist Komeja. U drugom slučam to je pitanje smisla života. pitanje opravdanosti postoianja nekakvih nravila o ispravnom življenju. Izgleda da je velika zasluga ?.ana Vilara što je u ovoi Molijerevoj komediji labavo vezanih epizođa. osvetljavajući prvi jalko tu osnovnu temu otkrio i njenu scensku orivlačnost. momente najviših đostignuća komedije uopšte.

U obe pretstave, pružajući publici savremeno pozorišno ostvarenje (na osnovi klasičnog komada), Vilar nije bio zaslepljen večnom temom koja bi, apstraktna, umrtvila i osušila pretstavu kao zabavu. Pravi pozorišni stvaralac ima čulo za osobenosti ove umetnosti: on zna da pozorište ne prenosi samo ideju niti deluje čisto emotivno, on oseća da je ono vrsta distrakcije, jedan pleneći sled događaja koji se približava obredu. Delo mora da opčini i nema za to nedostojnih njegovih delova. Pretstava Don Zuana je odličan primer. i kroz obradu pojedinosti i kroz mnogostruku igru samoga Vilara. £ Asketsko načelo traži izuzetno dobre i ujednačene glumce. Mladi ansambl »Teatr nasional popilera« je, zaista, bez slabih mesta. Ipak, već pri prvom nastupu Žana Vilara u »Sidu« gđe donosi jednog naročito kralja. osetilo se gospodarenje soenom koje sebi mogu da dozvole samo najsnažnije umetničke ličnosti. Njegov Don Zuan, sav u prelazima 4od podlaca do viteza. pravo je remek delo spoljne, ali virtuozne glume. Danijel Sorano. koji je igrao Zganarela u Don Zuanu sa takvorn sočnošću i nepatvorenom narodskom komikom koja se retko viđa kod iskusnih umetnika, jedna je od najizrazitijih figura ansambla. Na ročitu pažnju Beograđana pri vukla je Monik Somet koja je u uiozi Infantkinje u »Sidu« ispoljila veliki smisao za kazivanje stihova. Dok je u patetičnim trenucima uspevala đa ispolji iskrene akcente tragike. u »Don Zuanu« j<j)j je, kao đonji Elviri. ta sklonost ka deklamaciji ponegde smetala. Populami Zerar Filip pokazao se kao solidan pozorišni umetnik’ njegov prvi monolog u »Sidu« imao je visoke lirske đo■nete. Vojin DIMITRIJEVIC

»Don 2uan«: Zan Vilar u naslovnoj ulozi.

KULTURA i UMETNOST

Разговор o позоришту ca Матом Милошевићем

Ово није шггервју са М. Милошевкћем, редитељем Југословенског драмског позоришта. Само неколихо забелешки са једне лепе вечери у друштвеном клубу студе(ната технике, каквих је овог семестра било већ неколико. Била је прилика да се добију обавештења „из прве РУке* од тога како је задовол»ан студентима из своје класе до Станиславског. Брехта итд. Хоћете ли нам нешто реКи о утицају улоге на психички живот глумца? Утицај улоге на психички живот је бајка. То су приче. То што кажем не иде против СтаНиславског, јер он не тражи да се код куће живи као на сцени. А шта мислите шта he бити c'a ЈБубивојем Тадићем? Ја њега веома ценим. Само... глуЈљци дуго живе. Трошење нерава није као што би се могло помислити. Код кога je дипломирала Нађа Подерегин? Код мене није. Како прилазите делу? У почетку носим магловиту визију претставе, чворне тачке које стоје прилично чврсто У току рада често мењам решења. Мој однос према глумцима је растегљив. Они су уметници и сами стварају. Коју улогу највише волите? Глумци обично кажу: Волим сваку, а нарочито ону коју моментано играм“. Уствври се обично воли она која је донела највише успеха. Могао бих рећи Моска У „Волпоне" „Идиот" Достојевског. Шта је то систем Станиславског и постоји ли још нешто што је позоршите, а да није то? Постоје две врсте глумачке уметности, уметност преживл*аваша на сцегни, то је Станиславскн и уметност претстављања, то је рецимо француско позориште. За време претставе глумац ништа не преживљава. Он у припремном раду улогу доживи и фиксира израз кој.и је добио, а на претстави га репродукује. По Станиславском не треба фиксирати, него на помоћу средстава које износи у своме „Систему“ глумац треба на сцени, да проживи лик. Савремени театар мора полазити од Станиславског. То је психолошки реализам. Форма даје могућност да будемо ближи савременом гледаоцу. А ко је Брехт? Брехт је човек који »eh тридесет година проповеда нов театар. По њему глумац не треба да преживљава ни претставља, него да буде коментатор, да каже: ја нисам то, ја само учествујем у диску-

сији о писцу. Један енглески критичар је рекао да је Брехт то могао рећи, али није успео да оствари тако нешто. Да ли је могућ продор апстракције у позориште? Позориште је досада ггратило књижевност. Да ли he моћи и даље или је принуђено да заостаје. Расцеп не, али известан природан процес у коме he бити заостајан»а и сустизања нормалан је. Песници се могу надати да he их касније разумети. Ми из позоришта не можемо на то рачунати. Ми немамо у том погледу одрешене руке као остале уметности. Још је архитектура у сличном, положају. Наш гост се поштено заморио одговарајући на километарска питаша. Ипак, он је на крају рекао да је вече било добро и да му је драго што постоји овако велики интерес код наших студената за позориште.

Д. ВИТОРОВИЋ

Стојан Јозић: Акт

contra

abc

BORHERT NA LICITACIJI Ако niste pročitali pogovor knjizi Volfganga Borherta »Generacije bez mladosti« od Ivana Ivanjija možete ga nači (nepromenjen, očuvan, potpuno nov) u časopisu »Književnost« br. 3 za ovu godinu. Ako ni ovoga pu ;l ,a ne budete pažljivi prema mladom piscu pogovora, ne uznemiravajte se! Možda će se naći neka izdavačka kuća koja će u posebnoj brošuri izdati ovu značajnu afirmaciju Ivana Ivanjija. z. Posle izlaganja o reakcijama na književna đela Tomasa Магеа, u predgovoru na knjigu Tomasa mama »Doktor Faustus« (»Književne novine 3—4) Oto BlhaljiMerin ispisuje ovaj paragraf: »S osećanjem velikog priznanja čitao sam ove redove (moj predgovor za »Carobni breg«) koji, puni tako lepe simpatije, pružaju jednoj stranoj publici pretstavu o mom skromnom duhovnom carsivu . . .« Primer kako se žrtvuje skrom nost da se rasvetle značajnostl. NISTA BEZ JAVAŠLUKA 13 aprila u bioskopu »Kozara« održana je za beogradske studente pretstava novog francuskog filma »Crveni i crni« sa uvodnom reči Zeraга Filipa. Umesto objavljenog predavanja, francuski glumac je hteo da odgovori na postavljena pitanja. Publika je u tome bila obaveštena nekoliko trenutaka pre početka. Pitanja nije bilo, a ni organizatori nisu imali nijedno na umu. Oni su se ograničili na to da Filipu stave na raspolaganje ćudljivi mikrofon i prevodioca koji, pored sumnjivog znanja francuskog, nije bio u stanju da pamti ni dve rečenice koje je govomik izgovarao. Svršilo se time što je Filip rekao bez pitanja nekoliko konvencionalnih reči koje su bile jedna po jedna prevođene. Da se postupilo ozbiljnije, čuli bismo možda neku zanimljivu stvar.

МАЛО

АНДРЕ МОРОА

ПРИЧА СТУДЕНТА/ПРИЧА СТУДЕ НТА/ПРИЧА СТУДЕНТА ПРИЧА СТУДЕНТА/ПРИЧА СТУДЕНТА

Када је млади поручник Вербартон, који је привремено заповедао четом Б леночких брђана, преузео свој ров, капетан кога је смен»ивао рекао му је: „Овај отсек није толико нездрав: свега су десетак метара од нас, али то су неке питоме Швабе. Траже само да их оставимо на миру.“ „Размрдаћемо их мало,“ рече Вербартон својим људима пошто је мирољубиви ратник отишао. Када дивље животшве хранимо одвећ добро, можемо vnc припитомити. Ипак. неколико добро уперених удараца натераће их да поново подивл>ају. У част тога начела, Вербатон је, снабдевши се светлећом гранатом, послао њу. уместо увис. право у немачке ровове. Неки узбуђени саксонски стражар повика: „Напад бацачима пламена! „Швапски митраљези почеше да штекћу. Очарани Вербартон одговори ручним бомбама. Непријатељ позва упомоћ артиљерију. Телефонски позив, звиждук шрахгаела непосредни одговор британских тешких топова. Идућег дана је немачки коминике тврдио; „Британски напад под заштитом бацача пламена код X... потпуно је разбијен комбинованом ватром наше пешадије и артиљерије.“ Редов број 0275 Скот. који је свога краљи отаџбину служио под надобудним Вербарто ном, од срца се није слагао с херојским ме-

тодима свога претпостављеног. Не зато што је био кукавица, већ због тога што ra је рат изненадио баш када се оженио призлачном девојком, а како то каже хусар Ски капетан Гедзби, „ожењен човек је само упола човек“. Скот је бројао дане које је провео у риововима. Бог. који чува љубавнике умешао се идућег дана путем обичне цедуљице која је из батољона тражила једног човека, механичара по струци, да надгледа машину за дезинфекцију одела која је била у П... П. .. је било згодно месташце бар петнаест километара далеко од фронта, папуштено од становника, али ипак сигурно и угодно склониште за рововског мученика. Редов број 0275 Скот. механичар по струци. предао је своје име. Поручник га је неповољно оценио, пуковник га је препоручио, а генерал наименовао. Неки стари лондонски аутобус обојен у војничку сиву боју одвезао га је у нови живот. далеко од Вербартона и његових тпасности. Машина којом је Скот имао да се бави била је у дноришту једне школе, старог здања