Student

DAN I NOĆ

Kada sam prvi put stala na pšeniou-belicu i&ivota zanelo me je grgurenje griva Cesme su na raskršćima lile vođu 1 đan, i noć, u vodopade. Ugledala sam, leturava, svoj mrki lik u vođl samo su sijale zvezđe... i Izđužila sam se đo ušča, mlečno razlivena u sebi. Uzvodno, ruke, uzvodnol Sa obale posmatraju ribari. Uzvodno, noge, uzvodno! Sarene su vođe vašarski. Sume otopljeni životi. Izvori, beli Izvoril Izvucite na ud’ici od žila zategnutih, makar Jednom moje srce... Kada sam prvi put stala na crnu snet smrti, zanela su me mora,

MIRJANA •VUKMIROVIC

KULA

Izdvojlće nas sunce 1 deca i oganj ! muklo more, Izdvojiće nas čudesni svet 1 tamni brođ, '' izdvojiće nas telo i san i epori trud, izdvojiće nas pepeo i glas i mlade trube l smrt. Evo beznadežnog đoma iz koga nikad 1 nigđe, ovo zlatnoga daha i vlati vetra i p<ice, evo Velike Usamljcnosti I gorkog uha, evo poslednjeg dana i stabla okrenutog vodi. Izdvojiće nas kolibe i med i divlji rod, izđvojlće nas gipkost oka i nepomićnost trava izdvojiće nae zvuk 1 sluh, četiri strane, izdvojiće nas utrobe, sva kopna, sve puntinje.

ALEKSANDAR EISTOVIC

МОМА MARKOVIČ;

GRAVIRA

PESMA CRNOG ČOVEKA

OJf Sazvežđa sam već n kosi nakupio, ali uskoro ću pomisliti đa su čičkovi.

DANILO VITOROVIC

PLIVAČ

Siječem NtVlosaiijeeii put Između neba i đna. Dogovaraju se ribe. Na obali čempresl potsjećaju na monahinje ili ucvlljene majke. Djevojka s očima od uglja gleda zalazak sunca. Kicam naŠao školjku u kojoj je skriven biser.

DO2IDAR L. KNEZEVIC

KO RASTE

Kuda vi idete zar sami po đanu i ćutljivi ko raste pod tom humkom хаг je ta glava sama n gori porasla đajte koracima da biraju može li nož tu pod prsima vri već zacelo za život pa spreći to zrenje da pukne kad bude л «та Siimn inč ni 10 ПП«lа.

RADOSLAV VOJVODIC

Decа muče mačku AUTOR PRIZNAJE DA JE REALISTA I NE STIDI SE TOGA

Naša teorija došla Je već do takvog sa tršenstva da se sad samo slađunjavi laik ili uprošćeni utilitarista usuđuje da spomene real fzam, Nažalost, tako Je. Reallzam, ta tekovlna racionalistlćke literature, to ćedo Miguela Servantesa 1 pandan viteškoj literaturi, postao Je grubo Jednostavna formula utegnuta u korset primitivizma. Na Jednom javnom sku pu cvrkutavi IJubitelj umetnoeti tog elikslra zđravIja. pevao Je himnu reallstičkoj umetnosti na ovaj krepak naćin: znate li vi da oni (mođernisti) smatraju tog Pikesa za svoj uzor, on im Je takorekući ideal. A taj Pikaso, znate li kako slika? Tu se realistićki govornik povef Ijivo nagao auditoriuimu žeđnom planinske rose granđioznog i klaslćnog; »Ja sam to svojim očima video, te slike. taj užas, bolest 1 gad. Nasllkanl krivl. džgoljavl IJu di, sve Jađno. tužno, puno sumnje u čoveka...« Ovaj ćovek, ushićeno je progovorio o zdravlju, o snazi. o krepkom telu I duhu kao predmetu istinite umetnostl. Na taj naćln, sa nepogrešivim instinktom pođudaranja sa svim vulgarizatorima umetnostl. punačkl govor nik je izjednačlo realizam sa optlmlzmom oblik sa bojom, metod sa tačkom gleđiSta. Васака se snažna rečitost šematičkih realista, puna Je duha, I to onog takozvanog Iskričavog duha koji pali 1 žari suvu travu prostote i ignorancije: »A zar nije zdravlje suština života, osnov nl vitalistički zakon?« Tz prebogate đuhovne delatnosti kao Sto Je umetnost uzima se jedno fizikalno IH Cak fiziološko svojstvo, pa bi se takvoj namerno suženoj argumentaciji moglo ođgovoriti Isto tako namerno suženo ! vulgarno; zašto se onđa ne bavite sportom? To je baS vrlo zđravo; l vitallstičko. I, ako se već govori o Pikasu, čije Je slike jeđan čovek zaista vlđeo svojim očima i o tome, svima nama zgranut saopštlo, zar ne bi bilo boIje đa jedne nedelje popodne

taj momek otSeta do stadlona. Tamo će Videtl kolosalne skulpture, sve pucaju od zdravlja 1 optimističke snage a eem toga vldl se vrlo lepo šta pretstavljaju. A ti miSići na nagim telima antičkih spodoba futbalera izvajani su tako da samo što ruka ne poleti, noga ne potrči. MiSići ogromni. Ovoliki! Treba spasti realizam od formalista. Evo radne parole koja se sve više nameće, treba jeđnom već da ona teoret вка fietrpeljivost prema umetnostl splasne i utihne. Јег prvo I prvo teoretske osnove toj izvikanoj netrpljivosti nema. Nikakva teorija he zastupa autoritativnu osu du produkata sfobođne I ргеbajne mašte i objektivno uslovljene dlsocljacije jađnih Ijudi, Ijudi sažaljenja i Ijubavi dostojnih, disocijaclju tih naturalista i mašta tih romantičara. Ulme realizma (Istdne) neka niko neruži maštu, đavolka jednog 1 tumor na objektivno sti, јег i u njoj je sekundarno istina. To je zlatno klag I č n o pravilo borbe koje se zaboravlja pa zaboravlja. I, ako usvojimo to pravilo, više nemamo šta da razgovaramo o formalistima. Sasvim je jasno đa oni tupo kr£e oblast aksioma, đa jeđnostavno zanemaruju momenat svesti. Upravo fantastično. Clni nam se đa izmišljamo. Zar je moguće da se zanemarl aksiom: umetnost je psihogena. Već 1951 jasno je rečeno: težnja nam je da dođemo do univerzalne realističkoromantičke istine. A pošto se tada pojam »istine« potpuno Indendifikovao sa pojmom »realizma«, ta rečenioa je glaslla; hoćemo unlverzalan umetnički realističko-romantički reallzam (istinu). Posle ove nezgrapne formulacije zavladala je panika: »Kako to Ijudl, mi se glajhšaltujemo (reč je bila omiljena), trpamo u jednu vreću celu sofis'ticiranu literaturu!« Rascepili su se iz sve snage. Delije, Jedni su se akađemski đočepall umetnosti (prave i Isti

nite), a drugi su se dočepali univerzalne umetnosti (romantičke). Pogledajmo pažlji vo; obe akademije del’arte legu se iz realizma ali ga obe nemilosrđno ostavljaju po zakonu o sinovljoj nezahvalnosti. lako 1 jednl i drugi kažu đa je na njihovoj strani pravi realizam, 'ГеаИzam Је izneveren, jadovito ostavljen lalcima đa od njega stvore praznu mešinu. JađШ realizam. Baš je žalosno. Prvi je zanemario svest, A drugi? Materiju, Sta bi drugo. Jeste li puni ništavila? A ne. Ništavilo je danae preraslo u trajanje. Ko nema taj ima a ono lišće na kiši je samo nerv vida i krasni (hteo je da ga) paravan u kome je a koji se. U histeričnoj baladi mi nažalost ne đoznajemo konkret no o duši, ko je taj narod i zemlja. A u hronici sreza N... doznajemo samo gde se taj srez nalazi i šta je taj £»ez sam bio u stanju da sazna o svojim osećanjima. (Nasuprot staroj srpskoj seoskoj prlpoveci gde se zna, samo опо Sto je srez bio u stanju da saopšti o sebi). Ono što srez ne zna o sebi to ni mi nismo mo gli saznatl, a i kako bl. Možđa će jednog dana, kad počne raditi elektronskl mozak I konzervativni pisci saznati štogod o potsvestl Ali sumnjati se može, jer elektronski mozak će bltl savršen, neće bitl u njemu nakaznog potiskivanja, biće to jedan vrlo Iskren 1 otvoren mozak. (U zagradi to će biti ciničnl idiot koji će bacat! u Исе sva ku Istinu sasvim otvoreno. Takav prospekt Ima u sebl neke hladnoće, hečeg meseČarskog, neustraSivOg ! pogibeljnog). Cull smo kako je realizam napušteni brod koji sada tone u modu ignorancije i gneva građanske konverzacdje. A uistinu on je ovo: plsanje u istoričkom 1 psihičkom domenu pođjednako, determinisano kako hronološki tako i geografski (socijalno). Realizam je metodski samo to. I tako shvaćen on pretstavlja jednu milu stvar, đaje nam samosvest I pejsaž, dragu domovinu i te Iju-

de tu, Ijuđe kojih smo deo ill oblifije. Taj reaJlzam ne propoveda nlko, i to zbog one osnovačke greške, U Hrasnicf osnovci kažu: jabuka je okrugle boje a crvenog oblika. U tu grešku padaju danas i pfrfgla šavaju boju optlmlzma .za realistlčki oblik. \л Uprkos teoretskom napreti ku u nas, preziru prema kru toj Skolskoj formuli realizma- evo gde se pod perom javlja rečenica: dragl reali* zam je elementarna urnet* nost, biser u glomaznoj, Ijiga voj 1 se defastoj Skoljci umet nostl. Te elementarnost se čak može shvatiti ovako: me moarska literatura je primor dijalno umetnička. Fikcija Je več obeležje homo sapiensa. ! Improvizacija ne kazuje statičku opštost, a ta opžtost je: reaJizam đanas u nas Je mačka u rukama dece, treba ga uzeti od obesnlh 1 negova ti, јег zaista u objektivnoj istinl se nalazi ono veliko, ono rado čitano, neoklasično, korenl, 111 malo sentlmentalnlje rečeno đuša naroda. RASA POPOV

БЈЕГУНАЦ

Hoh. Наге и расчупане тоетоле таласале су се покрај ријеке. Лишће Је ловило вјетар, а доље у вировима кружила је вода. Све је изгледало обнажено у тој ноћи топола. И Вуле. Чинило му се да га неко стално вреба. Мора се даље. За леђима је смрт. Вуле уморно корача... Не чује шум топола, ни риЈеке... „Како сам могао то да урадим? Она he ме сигурно јавити. Али, Ја нијесам у чети и смрти неће битп. Смрт... Не, стој, не пуцај! Ах! то је врба. Прво би прочитали наредбу... и смрт. Па да. Покушај силоваља се кажњава смрћу. Комесар ме Јавно избручи и примјерно казни. Сва би чета пуцала у мене. И Мила. А, ако би се који успротивио? Али, заштб? Не

би, ни Један. Ни Милош, ни Вељо, ни Јаков... Па * да. Уосталом и крив сам, јер... Ох! нв, нијесам крив! У оном моменту ја бих је пуштио. И да нијв почела да виче оставио бих је... Али, ако ме она не јави? Јок! Па сама је рекла: ујутру ћу те јавити комесару. Шта. зар да ме јави? Не, не смије! СтоЈ! Стој! Не, не пуцајте! Нијесам хтио! НиЈесам крив! Не! (Вуле се спотаче и паде. Диже се. Продужи). Па, зашто ja о томе и мислим? Доста ли hy ја још до Јутра одмаћи. А другови? Неће сазнати! Хоће комесар! Нека сазнаје! Доста више! О толЈе нећу да знам! Доста!** Вуле коракну брже *kao да је хтио да побЈегне од -мисли. Али оне су ту. Да га муче. Обнажене, раскидане... Трчао је према ријеци. Тополе су изгледале као голе жене исклијале из земље. РиЈека је свјетлуцала... У даљини се чуло рзање коња. Вуле се још више узнемири. Приближавао се воденици. Сад Је опрезно корачао преко вододерина. Није желио да га ко сретне. Заобилазећи густо шибље чу кораке. Дјевојка је прћшла поред Вула. Враћала се из воденице. Сама. „Како Је млада! И храбра, Не боји се да је ко пресретне! Нема овдје таквих лудака као што сам ја. Али Ја... Ја ништа... Заслужујем смрт! Не заслужујем! А преступ морала? Н е заслужуЈем! Пуцао бих у Јакова или ма којег да је то покушао? Бих! А, онда, што не пуцам у мене? Нс заслужуЈем! НиЈесам хтио .. .** Неко про Јури покрај њега. Вуле се исправи. Шибље се увијалб куда је пролазио сељак. Прилазио Је дјевојци клатећи се међедовски, пожудно... Вуле Је нестрпљиво ломио млади врбови прут, који се немоћно подавао његовим снажним, маљапим рукама... „Ах! Гвде! Остави ме! У помооћ! дјевојка Је узалудно викала. Копрцала се у големим сељаковим рукама као риба у мрежи. „Остави ме ниткове! Упомоооћ! ВапаЈ Је продирао до сржи. Вуле Је дрхтао као прут. Сад Је први пут истински видио самог себе. „Зар сам то Ја? Ht! То ја ниЈесам... Јесам! Треба ме казнити! Па да. Казна. Казна! Смрт! Убити!**... Нож се свјетлуцао у ВуловоЈ руци. Скок. Још један.